Алцхајмер на космополитски начин

Пише: др Батрић Бабовић

Кад обичан човјек отвори медицински портал може наћи врло једноставне и прецизне тезе о деменцији. Међу њеним категоријама може видјети нешто специфичније податке о Алцхајмеровој болести. Опис за овај ентитет гласио би да се ради о врсти болести која се карактерише поремећајима мишљења, памћења и расуђивања.

Након тога слиједе губитак памћења које омета свакодневни живот, изазови у решавању проблема, тешкоће у обављању рутинских послова, збуњеност у времену и простору, проблеми у разумијевању визуелних слика и просторних односа, отежана активност приликом писања и говора, повлачење са посла и из разних друштвених активности, промјене расположења…

Косово и Метохија по многима у свијету представља жилу куцавицу српског народа. Мит, Завјет или начин опстанка духа и духовности, кажу учени људи са Запада за душу српског човјека јесте његова света земља.Она земља, ослобођена у балканским ратовима 1912 и 1913 године данас сама поставља питање широј јавности које гласи: Је ли се икада Стара Србија ослободила од окупација?

Такође се поставља логично питање шта би се десило са
предсједницима Израелске или Палестинске Академије наука и умјетности кад би изјавили да је Јерусалим изгубљен? Има ли шансе да предсједник Британске Академије одрекне свој став о Фокландским Острвима у односу на званичну политику сопствене владе? Одговори су више него јасни. Међутим, ова наизглед дигресиона прича има бројне пресвучене и застрте рукавце вјешто скривеног проблема.

Док се медијски и јавни простор пуне ђубретом разног духовног отпада, кад ријалити програми и јефтини порнографски садржаји са опскурним политичким хабитусом покривају 90% радиодифузне емисије, у највишим слојевима друштва настаје рађање њихових парњака на најсуптилнији и космополитски упакован начин. Наравно, нико не потенцира да академско звање лишава слободу личног става,давања квалификација које могу бити дивергентне у односу на позиције званичне политике или поимања духовности, културе и историје,али статус којим појединац покрива кров институције од националног и духовног значаја, поред слободе захтијева неупоредиво виши степен одговорности.

Онда се намеће логично питање ако се мисли кроз „колективну призму“ првог међу једнакима зашто се штампа капитално издање „ Задужбине Косова и Метохије“ на више од хиљаду страна? Може ли се констатовати да се Косовска битка из 1389 године преводи на пољану из 1999 године? Улазе ли млади Срби и Албанци у зону заборава или дигитализовања времена и простора? Постоји ли снага „папског принципа“ ове изјаве? Каквог је карактера ћутање укупне интелектуалне и академске заједнице? Питања без одговора.

Но, кренимо редом. Тешко је помислити да Србин или Албанац рођени уназад 30 година не знају језик својих комшија. Још теже је носити бреме историјског несагласја које је профилисано кроз титоистички профил историографије и њених методологија. Из Београда чути да је Патријаршија са Дечанима, Девичом, Грачаницом, Архангелима, Мушутиштем,
Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Неродимљем, Лапљим Селом, Лабом, Ситницом туђа земља равно је најелоквентнијем генетском запису вјешто модулираном у некој од идеалних Алцхајмерових лабораторија за брисања меморијских картица. Кад живот постаје забава, новац његов једини смисао а цивилизацијски круг етапа неадекватних компарација, етичка раван постаје баласт који треба убити хиперпродукцијом дефетизма.

На крају се може десити да Милош Обилић постане убица и поробљивач,а да је Вук Бранковић све и сја и да нови талас скоро рођених и још нерођених треба да стреми својој европској будућности. Обрнута наопачке, морална скала постаје гола статистика саздана у формулама лоше копираног либерализма уваљаног у неизблиједјелу црвену фарбу. Не треба судити ни за став да је један датум новије српске историје једина српска побједа. У ту Пирову клептоманију не вјерују ни идеолози тадашње најшире коалиционе каскаде, јер се њени плодови данас беру као труло воће недовршених демократских процеса.

Сеобе Милоша Црњанског доживљавају најгубавију ревизију сопствене поруке. Глас и гласник историјског разума постаје база за изградњу свих врста ревизионизама. Без Косова и Метохије нема Његоша, Андрића, Ракића, Дучића, Попе, Винавера, Лалића, Шантића, Деснице, Ђиласа… Нова класа памети која превенира деменцију изгледа да на фабричку траку ставља генетику за модификовање памћења и стимулисање заборава. Римник, Топлуга и Плавска река са Жљебом и Богићевицом носе са Пећи, Призреном и
Бањском дух који одолијева олињалој београдској екуменској учмалости.

Она је мини сегмент космополитизма и културно-цивилизацијског мегалополиса који руши дрво живота као што то може учинити црв исконске сумње. Од овог говора који се описује и карактерише на разне начине, више брине ћутање равних по чину.

Закључак је да Ереник и даље тече Метохијом ,а језик је сама Црква једног народа. Кад је ава Јустин говорио о 20.вијеку као добу атомске технике и прашумске етике изгледа да је заборавио да подсјети да долазе болеснија и гора времена равна Апокалипси. Не треба занемарити ни његов говор на парастосу у Лелићу седамдесетих година прошлог вијека кад је светом владики Николају дао космичку димензију, објаснивши да је у своју ријеч овај горостас спаковао слојеве свјетова од молекула до Арханђела.

За њих двојицу Косово и Метохија нису изгубљени. Слично мисле и уписани мученици у календар светих с краја 20.вијека заједно са свим сродницима по духу и по календару. Напокон је потребно изаћи из овог зачараног круга. Косовски Завјет се напада у кнез Михаиловој улици а брани у Загребу. Ставови двојице хрватских историчара спасавају српску част у океанима аутошовинизма и бешчашћа. Можда би камење проговорило да није њихових разумних вокала.

Ако се некад са Трга бана Јелачића буде чуло „Догодине у Призрену“ нека не буде непријатних изненађења у укупној српској и свјетској јавности. Из голог јада, десније оријентисан Загреб је одлучио да покрије наготу нових Алцхајмера недетерминисане самопотируће деменције. Београд високих кругова и академских заједница, искључујући часне појединце које је покрио феудални вео,већ одавно жваће жваку за Косовом и Метохијом.

Шарић и Класић су нови Арчибалд Рајс. И гласноговорници српског камења и окамењених душа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: