Алекса Шантић: Мој отац
Алекса Шантић
Још кô да га гледам. Под оружјем стао,
Уз јатаган трепте леденице двије.
Спремни коњић фркће, ногом копа, бије,
Као да би на пут господара звао…
Зора је. Ми деца крај мајчина скута
У дворишту стали, срце нам се тресе –
Отац, ево, свима из јаспрене кесе
По маријаш вади за сретнога пута…
Ми му руку целуј, а он, као јела
Висок, изгрли нас, па коњица бела
Закрочи. И докле рано свиће доба,
Ми га испраћамо, и махалом старом
Пред њим слуга Јован краче с џефердаром,
И мени се чини још их гледам оба…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
