„Одахните, груди, у овој слободи“ – Алекса Шантић: Ноћ под Острогом
Острог ноћу
Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.
Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.
Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.
Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.
У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.
Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.
Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти’о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.
О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води –
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!
Гледајући тебе ја, пун снага нови’,
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.
Ја знам: једног дана са обала твоји’
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.
Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни’
И кандило славе на српском олтару.
Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, –
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!
1905.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Управо поставих своју песму на ову тему, али испаде као да је проза, треба је сложити по стиховима
Милко Грбовић: ПОД ОСТРОГОМ
(Објављено у Патријаршијском „Звонцету“ 2020. г)
Ту, покрај ћивота, испод стења
скрушено стојим, ја грешни раб,
запљуснут валом отрежњења
колико сам ситан, јадан и слаб.
Све моје бриге досадашње
ил ситне среће – ко за њих мари?
Сваки ми корак препун плашње
за свакодневне, приземне ствари,
Са чиме ми се душа рве
и спокоја се лишава њеног,
о, како су то сићушне мрве
спрам оног правог, ванвременог!
И, ту се скида, попут крљушти
скорела краста, и сама спада
и, док се копрена заблуда љушти
питам се: како живех до сада?
Неки се трнци уз леђа пењу
док ми топлина образе жари,
да ли сам у неком магновењу
– или се тек будим уствари?
Осећај нови, помало чудан
као поток који промени слив,
тек сада ја сам истински будан
тек сада свестан – и најзад жив.
Милко Грбовић, Београд, [email protected]
„Ја знам: једног дана са обала твоји’
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.“
*******************************
Nikada Zastarjeli, Vazda ZIV Aleksa Santic….
Moj Najomiljeniji Pjesnik…. Rodoljub Iznad Vremena….
Kakve PROROCANSKE RIJECI SANTICEVE….
VIDIO JE MITROPOLITA AMFILOHIJA….
VIDIO JE LITIJE…. SVECANE, NEBESKE LITIJE….
VIDIO JE VASKRSLI NAROD CRNE GORE….
Snaga Santicevih Rijeci… Vjera i Snaga Srbinova….
Ostaju Povezane u Vjecnom, Vjekovnom Trajanju….
PONOVO SE OBNAVLJAJU, RADJAJU I VASKRSAVAJU….
Rode Moj, Osjecas li Santica Nocas u Dusi Tvojoj?….
Cavajmo Mitropolita Amfilohija Nocas i Zauvijek….
U Srcu Nasem…. U Vjeri Nasoj…. Zivio mi Rode….
Imali mjesta za ovu pesmu u školskom programu crne gore aleksa sankcije na predivan nacin pevao i boki.
АЛЕКСА ШАНТИЋ: ПОД ОСТРОГОМ
Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.
Још позни мјесец на видику није,
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије
Притајен вјетар из грмова стари’.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари
И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн блесак паде преко страна…
И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.
Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.
Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна… Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану
Пун крвав мјесец… И са страна свије’
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,
Жалосно звоно зацикта са торња.