Александар Проханов: У Русији почело да залази сунце Крима

Пише: Александар Проханов*

Повратак Крима Русији био је као чудо, као излазак сунца. То је било време одушевљења. Људи, који су таворили у сумраку, устају духом, васкрсавају. Јадни народ, коме су од деведесет прве године све само одузимали, мучили га, кажњавали га, корили, поново је преузео руски цветајући Крим, узео своју будућност, постао је народ – сањар, изнова. Тада још није било моста који повезује континенталну Русију са полуострвом, а кримски мост између људи и власти, премошћујући провалију, постављен је преко ноћи, као у бајци. Почела нова руска ера. Руска држава се венчала за Крим, пала је на колена испред олтара у Херсонесу, оросила је своје поцрнело, унезверено лице са црноморском живом водом. Кримска светла олуја пренела се у Украјину. Руски устанак је избио у Донбасу, а милиционарима (ополченци[1]) који су марширали ка Мариопољу, сањали о Харкову, Одеси, Дњепропетровску, пут је обасјавало Кримско сунце.

Кримско светило је избледело, прекривено гарежом, сунце је почело да се гаси. Иако је кримски мост у пуном сјају повезао два краја Керченског протока, мост између власти и народа се затетурао, показао напрслине, потонуо на своје носаче.

Чиме се замаглило сунце Крима? Шта је то поново излило бол и тугу у народну душу? Руски устанак у Новоросији је био уништен, налет који је предвиђао руски препород био је заустављен. Велики реванш је био потопљен, оскрнављен. У сливник је испуштена дивна идеја Новорусије, сан о правди и хармонији. Под црвеним знамењима милиција се борила за Царство Небесно. Нелет милиције на Мариопољ био је прекинут, а спремни на устанак Харков, Одеса, Дњепропетровск и Николаев – били су предати под чизму украјинске службе безбедности, која је на смрт згазила и побила животворне руске изданке.

Црвени коњ руског устанка у Донбасу био је ухваћен у челичне шаторе минских споразума и Нормановог формата.

Народ који је сањао о препороду родне груде, који је очекивао пробој и развој, ново руско чудо које је требало да Русији, после 1991. године, донесе дуго очекивану радост, лепоту и креативност – није дочекано, очекивања су била изневерена. Преварена народна душа почела је гледати на власт мрачно, спуштених обрва испод ока.

Уместо нових фабрика, брзих путева, благостања и просперитета наступили су посни и мршави дани, рекло би се бескрајни, када настављају да труле градови и села, затварају се фабрике, беспослени људи скитају око зарђалих[2] радњи пијући из флаша, кркљајући необријаним Адамовим јабучицама.

Сиромаштво, досадно, сиво, са мишијим шушкетањем, пузи по земљи, претварајући све боје радости у сиве мрље у којима нема места за молитву и чудо, већ само за борбу за преживљавање.

Беду народа прати прекомерно богатство брилијантних изабраника, похлепних и бескрупулозних милијардера. Непоштење и неправедност живота народ доживљава као страшну болест. Народ ропће, чезне, понекад мрзи. Сунце Крима прекривено је досадним тамним облаком, оно као да сија кроз задимљено стакло. Не налазећи своје оваплоћење, велико очекивање праведног постојања и благословеног друштва опет је згажено.

Пензиона реформа је пуцањ на сиромашне. Систем „Платон“ им одузима камионџије. Оптерећујући порези који морају попунити скромни буџет. Истовремено, огроман новац се одлива из Русије, исцрпљујући буџет, хранећи тако непријатељске цивилизације. Као и пре, националну економију Русије једу црви – она је организована тако да људски рад, богати минерали не служе Русији, већ прекоморским империјама. Руси себе доживљавају као пашњак за иностране диносаурусе, који Русију гледају као плен, одакле захватају најускусније комаде. Русија је прекривена палубом од тешких трупаца, на којима пирују окупатори.

Расте освета деведесетих година. Сенка Јелцина, као облак, покрива Кримско сунце. Као духови прошлости, Јумашев, Татјана Дјаченко, Наина Јосифовна, Јељцински центри, који ничу као отровне цијанотичне печурке. Све ово вуче земљу у мрачну прошлост, у лепљиво блато безвремености. То раздражује, узнемирава, рађа смутњу, умножава екстремистичке групе, опија луде главе са привиђењима револуција и побуне. У Русији се поново рађа смутња. Власт је блокира хапшењима, притисцима, али она као угљен-моноксид излази из стотина пукотина, бацајући ослабеле душе у несвест.

Руско друштво је деформисано. Ове деформације, невидљиве у заслепљујућем светлу Кримског сунца, сада у сумраку постају јасне и погубне. Оне ће морати да се исправе, друштво ће морати да их поправи, уклони из себе истрошене непотребне детаље, опреми новим елементима, новим везама, новим горивом који гура државну машину напред.

У председничким уредбама говори се о инфраструктурним пројектима: мостовима, железници, аутопутевима, аеродромима и лукама. То би требало да повеже и учврсти Русију, да повећа њену економску моћ, да дȃ излаз индустријским енергијама. Међутим, инфраструктурни пројекти и промене морају бити учињени унутар друштва. Да се повежу његови елементе који су се распали. Да се разбије тромб, који је зачепио везе између појединачних народних групација, између различитих елемената моћи, између народа и државе. Ове инфраструктурне промене су неизбежне. Треба их осмислити, промислити и припремити генерални план. Потреба за таквим планом је велика – потреба за цртачима, пројектантима, проналазачима, фантазерима, носиоцима нових идеја.

Нови социјализам сазрева у дубинама руске свести. Социјализам, који истражује узроке краха који се десио у социјалистичком – двадесетом веку. Социјализам, који проглашава божанску праведност, који искључује чудовишно проливање крви, прекомерно насиље, уз чију помоћ је Русија гурнута у социјалистичку еру, а народ је закорачио у социјализам, носећи са собом цеванице и пробушене лобање својих сународника.

Божанствена праведност је задивљујућа утопија која уноси хармонију у животе људи, државне институције, градове и аутомобиле, у односе звезда и цвећа. Божанствена праведност је религија руског сна. Из човека се изгони звер, у њему је све мање звер а све више човек, у човеку расте човек, а у човечанству људскост.

Ако човеку сметају да подигне човека у себи, ако му стављају препреке, тада се у њему дешава побуна. Уколико држава потискује побуну човека, запечаћујући је у затворску ћелију, суђењима, напорима националних гардиста, ако човекова побуна не проналази излаз напоље, усмерава се унутра. Човек се буни против себе, у човеку се отвара амбис, о чему је писао Достојевски. У овом страшном подземљу, зло почиње да се умножава, у човеку се рађа Невзоров, у човеку се јавља рашчовечење. Те појаве разматрају богослови и филозофи. Те постулате разумеју социјални инжењери и руководиоци. Ове постулате разумеју најпросвећенији представници власти. Када овим постулатима и увидима овлада председник Путин, велико кримско помрачење сунца ће престати, црна сенка ће нестати, и поново ће у азурном-плаветнилу засијати светило.

Прво објављено у листу „Завтра“

*Александар Проханов, писац, главни и одговорни уредник листа „Завтра“[3]

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић

Извор: Стање ствари

[1] Прим. ДГ: Код нас се „ополченци“ погрешно преводе као побуњеници – заправо је то милиција.

[2] Прим. ДГ: Радње из претходног, совјетског, периода изграђене су од обичног челичног лима, који је подложан рђању.

[3] Прим. ДГ: „Завтра“ на српском значи – сутра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: