Александар Вучић – човјек који држи кормило српског брода кога желе сви да потопе

пише: Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ ПРВА за Црну Гору и оснивач портала БОРБА

Док таласи ударају са свих страна, док вјетрови хуче изнутра и споља, један човјек стоји на прамцу, држи кормило и не пушта. И док многи желе да брод под именом Србија потоне, да се распадне под притиском, да га олује споља и изнутра поломе, да се преда, Александар Вучић и даље управља – и брод плови.

Није први пут да је Србија у олуји. Али јесте први пут после много година да постоји неко ко јасно зна правац. Неко ко не бјежи с палубе кад загрми, ко не мијења курс због сваког притиска или завјетрине. Управо зато га многи не воле – јер се не уклапа у шаблон слабе, поводљиве државе. Јер не пристаје да се Србија савија, клечи или ћути.

Они који би вољели да нас виде слабе, подијељене и завађене – гледају у Вучића као препреку. Он им је проблем јер Србија више није лака мета. Јер се не распада под притиском ни споља, ни изнутра. А притисака има: од међународних центара моћи, преко политичких противника, блокадера, до интересних група које не маре за народ већ само за своју корист.

Нијесу ријетки они, ни изнутра ни споља, који би вољели да Србија буде сломљена, тиха, покорна. Да ћути кад је неправда, да климне главом кад јој се нешто намеће. Али та Србија више не постоји. Данас постоји држава која има глас и став. Вучић је симбол те снаге. Нису му дали мирано море – нити изнутра, нити споља. Али кад си на челу Србије, знаш да не носиш само функцију – носиш историју, народ и њихова очекивања.

Зато се и диже бука. Зато и стижу удари – из медија, из региона, из редова опозиције. Свако вуче на своју страну, свако би да преузме кормило, а нико нема карту, нити зна где треба да идемо. Само Вучић стоји на том вјетру, понекад и без подршке оних који би требали да му дају вјетар у леђа, па изгледа да је често сам, али стабилан. И зато га народ већ годинама прати. Не из слијепог повјерења, већ из искуства. Јер је показао да зна и да хоће.

На том броду је много путника: и оних који га подржавају, и оних који гунђају, и оних који му саплићу ноге. Али брод плови. Гради се, јача, плови даље. У времену када су многе државе изгубиле капетане, Србија га има. И док год кормилар стоји усправно и не пушта волан – биће наде да ћемо стићи до мирне луке.

Кажу да се прави капетан познаје кад наиђе олуја. Ако је ико у последњих десет година показао да зна да управља државним бродом кроз немирне воде, гдје се политичка бура, плима и осека смјењују сваких сат времена, то је Александар Вучић. Није увијек лако, није увијек популарно, али Вучић гура напријед — тврдоглаво, упорно и с вјером у оно што ради.

Док у региону гледамо политичке ломове, кризе власти, препуцавања и често нејасан правац, у Србији постоји једна константа – стабилност. Вучић, свиђало се то некоме или не, успијева да држи мир у земљи у којој то никада није био лак задатак. И не само да одржава мир, већ развија и економију, отвара фабрике, зида путеве и пруге, и што је најважније – враћа људима вјеру да овдје има будућности.

У Босни тињају старе напетости, у Црној Гори се власт и опозиција смјењују као на покретној траци, у Хрватској политичке подјеле све дубље, а на Косову – тензије не престају. У Србији се многи труде да унесу немире, хаос и лудило. А у свему томе, Вучић у веома тешким геополитичким превирањима, са политичким тегом око врата, са хистерично-неодговорном опозицијом, нуди разговар, нуди преговаре и дијалог и не дозвољава да се Србија увуче у хаос.

Људи воле да коментаришу из фотеље — шта би он требало, како би неко други боље. Али мало ко би могао да издржи тај притисак, да сваке недеље рјешава и међународне спорове, и унутрашње проблеме, и притом мисли на следећих десет година, а не само до следећих избора.

Наравно, није све савршено — и сам Вучић то често каже. Али разлика је у томе што он не бјежи од проблема, већ иде право на њих. И то народ види. Зато му вјерује. Није ствар у лијепим ријечима, већ у дјелима. А дјела говоре да је Србија данас јача него што је била, и сигурнија него што се очекивало.

За Балкан, то није мала ствар. И зато, свиђало се некоме или не, Александар Вучић остаје главни стуб стабилности у овом дијелу Европе. А у оваквим временима — то је вредније него икад.

Зато Александар Вучић и јесте политичка константа у променљивом окружењу. Јер, Србија није шаховска табла за туђе игре и Вучић не игра да побиједи за себе, већ да би побиједила Србија!

(Борба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: