Алексић: Ђукановић као Павелић

Предсједник Политичког савјета Нове српске демократије Будимир Алексић оцијенио је данас да актуелна власт у Црној Гори реализује преписани програм усташког вође Анте Павелића, чак радикалнији у неким аспектима.

Он је, у интервјуу за портал ИН4С, навео да црногорски идеолошки пројекат не може да живи без мржње према Србима.

Алексић је указао да су о Гаврилу Принципу као терористи, осим црногорског премијера Мила Ђукановића, говорили још само Адолф Хитлер и Анте Павелић.

Према његовим ријечима, најава преименовања улица које носе називе знаменитих личности из српске историје представља наставак идеологије црногорског неонацизма.

Алексић је навео да је русофобија једна од кључних одредница црногорског идеолошког пројекта.

Он сматра и да је актуелна црногорска власт саучесник у реализацији пројекта такозване велике Албаније.

Мржња према свему српском

1. У Црној Гори се последњих дана, случајно или не, поново захуктава антисрпска кампања. Који су, по Вашем мишљењу, разлози за нову офанзиву у правцу дискиминације Срба у Црној Гори, односно да ли су ти напади икад и престајали?

• Још од 1997. године антисрпска кампања је константа Ђукановићеве црногорске државне политике у чијим је језгрима лако препознати расизам и шовинизам обликован у идеолошкој радионици хрватских усташа. У питању је преписани програм Анте Павелића, чак радикалнији у неким аспектима. Ево доказа: преименовање српског језика, који се на простору данашње Црне Горе тако назива више од хиљаду година, и његово уставно позиционирање као нижеразредног језика „у службеној употреби“; протјеривање ћириличног писма из државне администрације, образовног система и свих културних институција; медијска сатанизација Српске православне цркве и политички притисци на њу са захтјевом да се промијени њен канонско-правни статус; демонизација гусала које су послије језика и ћирилице најважнија одредница српског идентитета; брутална национална дискриминација приликом запошљавања у органима државне управе и локалне самоуправе, тако да на руководећим мјестима у просвјети, здравству, судству, полицији, Срба готово да нема.

Та политика, у коју се уклапа – како кажете – и „нова офанзива у правцу дискриминације Срба у Црној Гори“, има за циљ насилну асимилацију српског народа, односно његово превођење у националне Црногорце. Јер, црногорски идеолошки пројекат не може да живи (економски, политички, културно) без мржње према Србима. Та форма црногорства не може да егзистира осим као антисрпство на црногорски начин.

1. Премијер Мило Ђукановић поручио је како је Гаврило Принцип терориста, односно да тадашња Црна Гора није подржала његов чин. Колико је историјски утемељена констатација Ђукановића и ко још осим њега на Принципа гледа као на терористу?

• Та констатација је истинита колико и његова тврдња да је савремена Црна Гора „балкански економски тигар“. Ђукановић, наравно, ни овом приликом није био оригиналан. Тако су о Гаврилу Принципу и Сарајевском атентату говорили и Адолф Хитлер и Анте Павелић, као и сви протагонисти антисрпства до наших дана. Наведеном тврдњом, први човјек дукљанског Монтенегра је још једном посвједочио да слиједи политику антисрпских центара моћи који покушавају да фалсификовањем историје кривицу за избијање Првог свјетског рата свале на Србију. А о томе како је тадашња Црна Гора (са којом ова данашња, Ђукановићева, нема никакве везе) реаговала на вијест о Сарајевском атентату свједоче непобитне чињенице садржане у бројним књигама, научним радовима и публицистичким текстовима.

Ево пар примјера: тадашњи француски посланик на Цетињу пише да је имао утисак да су црногорски владајући кругови вијест о атентату примили са одобравањем. Истовремено, аустроугарски вицеконзул у Бару свједочи да српски народ у Црној Гори није крио своје нерасположење према Аустроугарској, док је аустроугарско посланство дошло до сазнања да су црногорски чиновници у међусобној комуникацији славили дјело Гаврила Принципа, називајући га српским херојем. Осим тога, на Цетињу су 4, 5  и 6. јула организовање противаустријске демонстрације које су, по ријечима др. Николе Шкеровића, биле „нека врста званичног става Црне Горе“.

То су ноторно познате чињенице; таква је била Црна Гора почетком прошлог вијека. Ко је тада могао помислити да ће сто година касније на њеном челу бити човјек који ће спроводити политику њених тадашњих непријатеља и окупатора, и користити њихов вокабулар у односу на Гаврила Принципа, Србију и српски народ у цјелини.

Слијепе улице за Килибарду и Вучинића

1. Актуелна је и прича о преименовању улица које носе називе знаменитих личности из српске историје. Најављено је и уклањање спомен-плоча ослободиоцима у Првом свјетском рату. Подгоричка скупштина се проглашава насилном анексијом. Користи се химна чији је аутор ратни злочинац и присталица фашизма…Да ли и колико данашња Црна Гора подсјећа на Њемачку или Италију из времена Хитлерове и Мусолинијеве владавине?

• Смисао и циљ таквих иницијатива и таквих активности је брисање свих трагова српског постојања на простору данашње Црне Горе. Ријеч је о до танчина осмишљеној и прецизно уобличеној идеологији црногорског неонацизма. Карикатурално изгледа кад земља која наводно баштини антифашистичку традицију и савремене европске стандарде и вриједности – има химну чији је текст написао нацистички идеолог и ратни злочинац, за кога је један посланик црногорског парламента  (наравно припадник коалиције на власти, и иницијатор предлога о преименовању улица које носе називе личности из српске историје) рекао да је „црногорски великан“.

Но, кад дубље размислимо, не можемо, а да се не запитамо колико је праведно да у овој и оваквој Црној Гори улице носе имена таквих великана као што су Милош Обилић, свети цар Лазар или вожд Карађорђе? Уосталом, ово и није Црна Гора, ово је Монтенегро! У таквој творевини је природно и логично да улице носе имена Секуле Дрљевића, Штедимлије, Јова Капе, Мишка Вуковића, а требало би размислити и о родној равноправности, па улицама и трговима дати имена рецимо – Наде Дробњак или Весне Меденице. Но, да не учинимо нажао Новаку Килибарди и Стеву Вучинићу – и они треба да добију по једну улицу, макар слијепу.

1. Једном приликом сте казали да је намјера актуелне власти да Србе на силу претворе у Црногорце. Важан дио тог наума је културни идентитет и његова ревизија. Атаци на српски језик и писце не престају. Из свих оружја пуца се на српски идентитет Црне Горе. Случајно или не историја се и по овом питању понавља?

• У којој мјери је српски идентитет на удару црногорског државног апарата свједоче и ове чињенице: у школским програмима, нарочито у уџбеницима историје за основну и средњу школу, Срби се третирају као рушилачки и реметилачки фактор и као једини и искључиви кривци за сва лоша дешавања на Балкану у последњих сто година. Исти третман Срби имају и на Телевизији Црне Горе, која је наводно јавни сервис свих грађана ове земље. За књижевно-умјетничка и научна дјела настала на српском језику, а чији су аутори Срби, из државног буџета се не издваја ниједан цент. Укратко – тешко ћете наћи народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са Србима у Црној Гори. То наравно власт ради са циљем да Србе преведе у националне Црногорце.

Антируска хистерија и љубав према НАТO

1. Из редова црногорске власти у последње вријеме значајно је појачана и антируска кампања, а ширење русофобије се прокламује као добродошла и пожељна активност. Званична Подгорица, с друге стране, о НАТО-у изриче само суперлативе, а кад је у питању украјинска криза заузима се став који форсира Кијев. Шта Вам све то говори?

• То говори о суштини црногорског идеолошког пројекта. Наиме, најповршнији поглед на реалност савремене Црне Горе открива разлоге  због којих Ђукановићева приватна држава према Русији и Русима има дијаметрално супротан однос од оног који је имала Црна Гора Петровића. Ту промјену треба тражити прије свега на идеолошком плану. Наиме, након политичког заокрета Мила Ђукановића и ДПС-а 1997. године визија Црне Горе као Црвене Хрватске (проистекла из идеолошке радионице С. М. Штедимлије и Секуле Дрљевића) разрађена је у цјеловиту државну политику. Једна од кључних тачака тога програма јесте и русофобија и сузбијање било каквог руског утицаја у Црној Гори. Русофобија је, дакле, једна од кључних одредница црногорског идеолошког пројекта. То, поред осталог, потврђује и чињеница да Ђукановићева влада настоји да Црна Гора по сваку цијену и мимо народне воље буде чланица НАТО алијансе, офанзивне структуре чије је проширење (које је деведесетих година започео Клинтон), по ријечима америчког историчара Стивена Коена, „заправо усмјерено на економско, политичко и војно опкољавање Русије“.

Таквом оријентацијом Ђукановићева влада учествује у покушају остварења антицивилизацијске и расистичке поруке Бжежинског: „Комунизам је мртав, на реду је православље“.  Православље је, са аспекта црногорског идеолошког пројекта, главна сметња политичкој еманципацији Црне Горе, и највећа препрека на њеном евроатлантском путу. Отклон од православља подразумијева и отклон од Русије као највеће православне земље, чији је предсједник, Владимир Путин, по ријечима Карла Билта, „привржен православним вриједностима“.

Систем вриједности који намеће овдашња власт супротан је моралном кодексу православља, а њена спољнополитичка оријентација и моделовање идентитета кореспондира се идеологијом и политичком праксом украјинских неонациста. Наиме, као што украјински неонацисти одбацују етничке, културне и историјске везе са Русијом, тако и  овдашња режимска елита негира традиционални историјски идентитет Црне Горе, утемељен на српству и православљу.

1. Свједоци смо да великоалбански пројекат сваким даном све више шири крила. Дијелите ли утисак да власти у Црној Гори прилично немарно прилазе том проблему и какве све последице могу произићи и тога?

• Концепт Велике Албаније је цјеловито разрађен у документу Академија наука Албаније из 1998. под називом „Платформа за рјешење албанског националног питања“, а усвојила га је скупштина те академије. У том документу се, поред осталог, тражи „заједничко посредовање албанских демократских снага и међународних фактора ради помоћи Албанцима у Црној Гори да имају своју аутономну покрајину“.

О свему томе власт у Црној Гори ћути, а ћуте и сви протагонисти црногорског идеолошког пројекта, што је веома интересантно и крајње индикативно.

Из добро обавијештених извора може се чути да је Ђукановић уочи референдума 2006. пристао да изађе у сусрет свим захтјевима албанске националне мањине која овдје живи и да се обавезао на прећутну подршку пројекту садржаном у меморандуму Албанске академије наука у оном дијелу који се односи на Црну Гору.  Вријеме које је пред нама врло брзо ће показати како ће се ствари одвијати у погледу реализације тог концепта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: