Алексић: Политички представници националних Црногораца, Србе у Црној Гори и даље третирају као политичку популацију

„Након објављивања резултата пописа становништва два кључна питања за српску заједницу у Црној Гори су: Да ли ће српски језик добити статус званичног и да ли ће Срби коначно добити праведнији уставно-правни положај који нужно не укључује али и не искључује статус конститутивног народа? Свеукупно, чини се да наставак пута Црне Горе у будућност захтијева и намеће и неку врсту повратка: или на ону стару, историјску Црну Гору, или на ову донедавну тзв. нову Црну Гору, која себе радије назива „Монтенегро“, а која је идеолошки искована, прије свега као анти-Србија. Наравно, постоји и опција три која би подразумијевала неко политичко мирење претходно наведеног, односно, једну земљу са два доминантна идентитета и два доминантна наратива који иду руку под руку, иако међусобно по свему тотално супротстављени.“

О тим али и о другим темама за „Печат“ је говорио др Будимир Алексић, професор српског језика и књижевности са искуством рада и на уваженој Цетњској богословији; дугогодишњи посланик, а сада потпредсједник 44. владе задужен за образовање, науку и односе са верским заједницама.

Недавно су комплетирани резултати пописа рађеног децембра прошле године који су показали да је српска популација у порасту у односу на попис из 2011. док је српски језик доминантан матерњи језик у Црној Гори. Како сте ви лично дочекали објављивање резултата?

Желим да нагласим да је ово био први слободан попис у Црној Гори послије Другог свјетског рата. Грађани Црне Горе су имали прилику да се слободно, без политичких притисака и уцјена, изјасне о својој националној, религијској и језичкој припадности. Странке бившег режима Мила Ђукановића, прије свих ДПС, су се противиле одржавању пописа, из разлога што нису могле да креирају и пројектују његове резултате (јер више немају власт), па су организовали и демонстрације против пописа, што је незабиљежен случај у свијету. Власт је прихватила све њихове захтјеве и услове у погледу транспарентности читавог процеса и начина обраде података, па су на крају и они прихватили резултате пописа. Као што сте казали, број грађана Црне Горе који се изјашњавају као Срби је порастао у односу на претходни попис одржан 2011. године, а број националних Црногораца се смањио. Према резултатима пописа из 2011. у Црној Гори је било нешто мање од 29 одсто Срба (178.110), а на овом попису се 33 одсто грађана, односно 205.370, изјаснило да припада српском народу. Исказано у бројевима, преко 27.000 Срба је више него 2011. године. Број грађана који свој матерњи језик именују као српски, такође је порастао у односу на попис из 2011. Ти подаци свједоче да је српски народ у Црној Гори, упркос систематском обесправљивању, и бруталној дискриминацији и сегрегацији коју је над њим спроводио бивши режим црногорских сепаратиста у периоду од 1997. до 2020. године, – показао одважност и одлучност да очува свој национални, језички и вјерски идентитет, и да истраје у борби за своја национална и грађанска права.

После пописа питање језика се намеће као кључно, или бар као једно од кључних. Када ће и да ли ће српски језик добити статус званичног у Црној Гори, и да ли је могуће да се то деси простом демократском инерцијом, односно, простим демократским процесом који би поштовао и уставно уважио резултате пописа или нас и око тога очекује тешка политичка борба са могућим вишегодишњим трајањем? Да подсетим: Црна Гора је једина држава у Европи у којој званичан језик није онај којим говори највећи број грађана.

Потпуно је природно и нормално да језик (српски) који као свој матерњи језик именује највећи број грађана – буде службени језик. Свако ко се томе противи – подржава и заговара наставак маргинализације, стигматизације, дискриминације и асимилације српског народа и других грађана (прије свега оних 60.000 националних Црногораца) који свој матерњи језик називају српским. Противљење том захтјеву представља најгори и најригиднији облик нацишовинизма и културоцида. Потребна је, дакле, политичка воља да српски језик добије статус службеног језика, што се једноставно може реализовати допуном Устава, наравно – на начин да се не поврјеђују ничија права, него да се само отклони политичко-правно насиље над фактичким стањем. Не треба посебно наглашавати колико би исправљање постојеће неправде према говорницима српског језика допринијело дугорочној стабилности и напретку Црне Горе. Стога, у том погледу, очекујем подршку свих релевантних политичких субјеката у Црној Гори, осим – наравно – Ђукановићеве Демократске партије социјалиста и њених сателита.

Да ли би се добијањем статуса званичног за српски језик, завршила борба Срба за свој уставни положај, или је врло легитимно покренути питање конститутивног статуса?

Уставно позиционирање српског језика као службеног представља цондитио сине qуа нон за успостављање Црне Горе као заједнице равноправних народа и равноправних грађана. Тиме, наравно, настојање српског народа, односно његових политичких представника, за праведно и демократско рјешење његовог уставно-правног статуса није завршено. Познато је да сваки добар устав штити и стабилизује једну државу, и интегрише њено друштво; он се креира за конкретну земљу, њене проблеме, њен народ, конципира се према потребама њеног друштва, па и према менталитету њеног народа. Стога би и у Црној Гори требало уважити богатство њених различитости, респектовати друштвени реалитет и том фактицитету прилагодити устројство основног и највећег правног акта.

Прошло је скоро годину и по дана од смене режима Мила Ђукановића, толико времена српска листа За будућност Црне Горе партиципира у власти, док сте лично ви на позицији заменика премијера непуних шест месеци. Шта је по вама највећи успех, а шта највећи неуспех владајуће већине?

Нема сумње да је највећи успјех владајуће већине формирање Владе у којој партиципирају представници свих народа и националних заједница у Црној Гори. Таква Влада представља Црну Гору у малом и чини да се ниједан народ не осјећа дискриминисаним или запостављеним. То је заиста револуционарни помак у односу на праксу коју смо имали током протеклих тридесетак година када у Влади Црне Горе није било представника српског народа који чини трећину становништва Црне Горе. Неуспјех је, свакако, неисправљање дискриминације према културним и научним установама које нису подржавале режим Мила Ђукановића. Тако Матица српска – друштво чланова у Црној Гори и даље није буџетска јединица, као ни Удружење књижевника Црне Горе – најстарија културна установа у Црној Гори, основана 1946. године. Истовремено, Матица црногорска из буџета Црне Горе годишње добија преко 250.000 евра, а Факултет за црногорски језик са Цетиња 850.000 евра за своју дјелатност. То су аномалије које су морале бити отклоњене.

Недавни локални избори у Подгорици показали су и даље велику политичку снагу ДПС-а. Да ли вас то на неки начин плаши?

Не бих се сложио са тврдњом да ДПС има велику политичку снагу. Та партија, која је од великог дијела грађана одавно препозната као политичко крило мафије, и даље располаже великим финансијским средствима којима мобилише и мотивише дио србофобно оријентисаних црногорских грађана. Истина, њих подржавају идеолошки острашћени црногорски сепаратисти чији проценат у оквиру православне популације, по мом мишљењу, не прелази 25 одсто. Ријеч је о снажно атисрпски настројеним екстремистима, подржаваоцима дукљанско-монтенегринске политике у чијој је основи идеолошко наслеђе Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Партије које заступају екстремистичке антисрпске структуре, увијек ће имати око двадесетак процената подршке на изборима.

Да ли је будуће формирање локалне власти у Подгорици, тест за владајућу већину? Других речима: ако странке које воде државу не успеју да наћу компромис у главном граду, да ли нас то извесно води у превремене парламентанре изборе и да ли би та опција највише погодовала ДПС-у?

Владајућа већина на државном нивоу је апсолутно сагласна око свих принципа формирања власти у Подгорици. Проблем је уцјењивачки однос УРЕ Дритана Абазовића (који је опозиција на државном нивоу) који имају два одборника и ултимативно траже мјесто градоначелника Подгорице, као и неодлучност политичке групације предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, која има четири одборничка мандата. Надам се да ће Абазовић и Милатовић схватити да су им њихови бирачи у Подгорици дали подршку да буду у коалицији са странкама тридесетоавгустовске (антимафијашке и антиђукановићевске) већине, и да не ураде ништа што би погодовало ДПС-у.

Колико је реална или нереална прогноза да би неке од странака међу вашим партнерима у власти, у будућности врло лако могле да владају са ДПС-ом, поготово ако за тако нешто дође строга директива споља?

Мислим да то није реална прогноза. ДПС нема никакав коалициони капацитет нити респектабилну политичку снагу, и заиста, не видим да би неке од странака које сада конституишу власт на државном нивоу могле да уђу у политички загрљај са таквом једном структуром. Уколико би се, ипак, то десило, нема сумње да би те странке извршиле политичко самоубиство и да би, дакле, нестале са политичке сцене. Ако се само летимично осврнемо на недавну политичку прошлост у Црној Гори, видјећемо да су све странке које су склапале савезништво са ДПС-ом угашене и да од њих није остао ,,ни камен на камену“. На пример, сјетимо се само Народне странке, Либералног савеза, Позитивне Црне Горе, све до СДП-а Ранка Кривокапића који на последњим парламентарним изборима није остварио парламентарни статус.

Питање које такође вреди поставити тиче се изборних резултата српских странака, конкретно у овом тренутку листе За будућност Црне Горе. Број гласова српских странака је диспропорцијално мањи од броја српских бирача. Једни истичу, да српске странке поред националне немају довољно развијено економску политику. Други указују да тзв. грађанске, неко ће рећи и неутралне странке лако приволе Србе на своју страну. У чему је заправо проблем, наравно, ако га има?

Сагласан сам са ставом да је заиста проблем чињеница да један број Срба не гласа српске, него тзв. грађанске странке. Логично би било да барем 90 одсто грађана српске националности на изборима подржи српске политичке партије, које би онда биле незаобилазан чинилац у свим комбинацијама приликом формирања републичке и локалних власти. То што Срби дају значајан број гласова тзв. грађанским странкама није, по мом мишљењу, због недостатка економске политике у програмима српских партија, него због националне неодговорности тог дијела српског бирачког тијела и његовог неразумијевања потребе да се српски политички фактор хомогенизује и да тако снажно и сложно наступа у тражењу решења за свој уставно-правни статус и положај.

Однос Подгорице и Београда, Црне Горе и Србије, данас? Шта је за Србе у Црној Гори Србија, и шта се од Србије очекује?

Бивши режим црногорских сепаратиста током своје четвртвјековне владавине (1997-2020) рушио је све мостове према Србији, покушавајући да помоћу старог антисрпског наратива о ,,великосрпском хегемонизму“ грађанима Црне Горе представи Србију као вјековног непријатеља Црне Горе и Црногораца. Након демократских промјена и смјене тог режима 2020. односи са Србијом били су све бољи и бољи. Они су данас на доста високом нивоу, а актуелна Влада Црне Горе ће све учинити да изгради најбоље односе са Србијом, како то жели највећи број грађана Црне Горе. Цитираћу Његоша: ,,Србија је матица српства; без ње никад ништа“, казао је он Матији Бану 1851. непосредно прије него што се упокојио. Овим Његошевим ријечима нема се шта додати ни одузети, када говоримо о односу Срба из Црне Горе, и Срба уопште, према Србији. Србима у Црној Гори је јасно да припадају цјелини српског народа, најмоћнијег у региону, са најразвијенијом културом, најутемељенијим националним идентитетом и најдубљом државотворном традицијом у овом дијелу Европе. Од Србије се очекује да води бригу о својим сународницима ван Србије, што је њена уставна обавеза, и да ради на успостављању културних, духовних и економских веза са Србима у региону.

Без дилеме тренутно најважније питање у оквирима светске политике везано је за смену власти у Сједињеним Државама. Цитираћу вас, рекли сте: Да је Камала Харис лакше признала победу Трампа него поједине политичке снаге у Црној Гори, и да би смена у Белој кући могла да означи крај титоистичке и дукљанске филозофије или идеологије у Црној Гори?

У одговору на једно посланичко питање у Скупштини Црне Горе рекао сам да у Црној Гори нису проблем ,,клеронационалистичке структуре у Влади“ (како је то имплицирано у посланичком питању ДПС-а) већ су проблем – мафија, криминал и остаци титоизма који завађају грађане и емитују националну и вјерску мржњу и нетрпељивост, константно ширећи србофобију и сатанизујући половину становништва Црне Горе. Остаци титоизма у Црној Гори, политички концентрисани у ДПС-у и њему блиским малим србофобним партијама, болно су доживјели побједу Доналда Трампа на изборима у САД, схватајући да је то побједа конзервативних и традиционалних вриједности које ће, искрено се надам, побиједити свуда у свијету (јер се мијења читав глобални поредак) па и у Црној Гори, гдје се полако завршава период титоизма и период инстутиционалне моћи дукљанско-монтенегринске идеологије. Стога је разумљиво што је Камала Харис лакше признала побједу Доналда Трампа него црногорска опозиција, поједини медији и грантопрежи из невладиних организација.

Поменуо бих литије из 2020. године које извесно имају историјски значај и то у контексту начетих тема. Према попису из 1905. Срби су чинили 95 одсто популације у ЦГ. Сваки наредни попис до овог последњег показивао је драстичан пад Срба у односу на претходни. Да ли су литије биле тај преломан тренутак за Србе у Црној Гори, чак и шире; тренутак великог буђења када је стављена тачка на даље цепање српског националног бића?

Литије су мотивисале грађане Црне Горе да се максимално хомогенизују у отпору тоталитарном режиму који је имао циљ да елиминише Српску православну цркву, да отме њену имовину, и – у крајњем – да протјера Србе из Црне Горе, како су то отворено најављивали челници тог режима. Након литија, услиједили су избори 30. августа 2020. на којима је дошло до промјене власти, а промјеном власти стављена је тачка на дискриминацију и асимилацију српског народа. Међутим, Срби желе да се њихов положај трајно ријеши, и да не зависи од тога ко ће бити на власти у Црној Гори. Да би заштитили и даље афирмисали свој национални идентитет, Срби у Црној Гори морају предузети озбиљне напоре у правцу дефинисања својих реалних интереса, права и захтјева, које ће затим доследно бранити легитимним правно-политичким механизмима. Цондитио сине qуа нон за такав подухват јесте њихово политичко јединство. Стога српски народ треба да гласа српске странке, које би требало да се уједине на платформи борбе за достојно уређење свог уставно-правног положаја у Црној Гори.

Ипак, без обзира на све, да ли је могућа некаква трајна хармонија између два доминантна национална идентитета у Црној Гори, њихов суживот – један уз други, или су оба осуђена да живе један против другог? Ово питам пре свега због низа других проблема са којима се Црна Гора суочава, од недовољно јаке економије, криминала, до велике депопулације на северу земље. Чини се, да је какво такво јединство основ да би се држава супротставила тим проблемима.

Суживот између два доминантна национална идентитета у Црној Гори је могућ уколико њихове политичке и културне репрезентације постигну договор о томе. Политички представници националних Црногораца, као и њихови историчари и идеолози, Србе у Црној Гори и даље третирају као политичку, а не етничку популацију. Српство у Црној Гори је, по њима, синоним вјерске припадности православљу, а не етничке припадности српском народу. Србима се, дакле, не признаје субјективитет, односно право на националну самоидентификацију. Такве скандалозне, а можемо слободно рећи неонацистичке тезе, морају нестати из јавног простора, уколико њихови аутори и интерпретатори желе Црну Гору као демократску и истински грађанску. Срби у Црној Гори искрено желе да Црна Гора буде стабилна и демократска земља. Они не траже за себе ништа више од онога што имају други народи у овој земљи, али не пристају да имају мање права од других. Њихови репрезентативни политички представници су још прије двадесет година промовисали максимално демократско начело: Сва права свима. На тој платформи треба изграђивати Црну Гору као земљу равноправних грађана и равноправних народа, што је гаранција њене стабилности и дугог трајања.

Црна Гора је одмакла на европском путу. Шта када се, или ако се тамо стигне?

Црна Гора је, као и Србија и остале сусједне земље, снажно посвећена европским интеграцијама и испуњењу циљева на европском путу. Као што Вам је познато, бројни су изазови и искушења и у самој Европској унији. Упоредо са свијетом и ЕУ се мијења, али вриједности остају и ми снажно тежимо да будућност читавог региона видимо у европској породици којој, уосталом, и цивилизацијски припадамо. Желимо да вјерујемо да вриједносни принципи и идеје на којим почива ЕУ и због којих је, у крајњем, ЕУ и формирана остају неупитни. Сви заједно морамо радити на унапрјеђењу односа и апсолутно поштовање свих у том процесу.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: