Алексовска за ИН4С: Хришћанска вјера спаја људе

Македонија је земља са богатом и дугом традицијом и историјом. Надалеко је позната по својим природним љепотама и ријеткостима и због тога је посјећују људи из готово цијелог свијета.

Љупка Алексовска, туристички водич из Штипа, из Македоније, поред класичних путовања, организује и вјерска путовања. Она је у разговору за ИН4С истакла да све већи број младих и страрих људи из Македоније и многих других земаља имају жељу да се упознају за природним и културним богатствима Македоније. Према њеним ријечима, посјетиоце највише одушевљавају православни манастири и цркве, који нам, како истиче, ,,причају“ историју нашег народа.

Како бисте описали Македонију?

Македонија је мали комад земље, који се налази у срцу Балканског полуострва, иако тако мали, обилује нетакнутим природним љепотама, посебном историјом, традицијом и наравно нашом чувеном македонском кухињом.

У многим дијеловима Македоније природа није штједела своју великодушност, цртала је јединствене предјеле, подизала грандиозне планине, формирала дубоке и чисте ријеке и језера, давала живот бројним водопадима, пећинама, изворима, пољима, долинама, клисурама. Историјски догађаји који сежу у прошлост додатно су обогатили наш завичај остављајући богато културно и духовно насљеђе, остављајући иза себе многе цркве и манастире који су веома популарни и значајни у данашње вријеме.

Ја долазим из Штипа. То је град у источном дијелу Републике Македоније, простире се долином ријеке Брегалнице. Штип је један од најстаријих градова у Македонији. Свети Никола је 2008. године проглашен за заштитника града Штипа.  Од историјских грађевина града Штип, најбоље је очувана камена зграда Безистана из отоманских времена, то је био базар, а у њој је данас смјештена умјетничка галерија. У старом дијелу града постоје бројне грађанске куће подигнуте. у тзв – македонско-балканском стилу.

Шта Македонија пружа младим људима?

Као и у другим балканским земљама, млади се суочавају са низом проблема приликом појављивања на тржиште рада, као што су неадекватност стечених знања и вјештина у формалном образовном процесу, реалним потребама тржишта рада, као и једним од главих проблема, а то је  недовољан број понуђених слободних радних мјеста. Ту је и проблем младих који нису на евиденцији запослених, нису у образовном процесу, нити су у процесу школовања у држави. Сматрам да свака млада особа која улаже у своје образовање, формално и неформално, може добити посао будућности. Не треба одустати од својих животних циљева, ма колико год било тешко.

Већ дуги низ година организујете путовања и на тај начин упознајете људе са природним и културним љепотама  Македоније.  Како сте дошли на ту идеју?

Дуги низ година живјела сам у земљама у иностранству. Имала сам могућност да се упознам са различитим културама и традицијама, и на крају сам схватила да ми Македонци заиста имамо веома богату културу и традицију. Моја жеља је да што више људи упознам са нашом традицијом и да им представим Македонију на најбољи могући начин. Свако ко једном посјети нашу земљу, увијек се радо враћа!

Осим класичних, организујете и вјерска путовања. Колико су људи заинтересовани за такав начин путовања?

Македонија је земља која је веома  богата манастирима и црквама, а који сежу у далеку прошлост. Сматрам да имамо велики број мјеста која би требала да се посјете, како бисмо научили нешто више о себи, својој историји и својим прецима.Македонска православна црква – Охридска архиепископијаје аутокефална црква у Сjеверној Македонији. Томос о аутокефалности је добила од  српског Порфирија у Београду 5. јуна 2022. године. Настала је као аутономна црква 1959. године у оквиру Српске православне цркве. Прогласила је аутокефалност самостално 1967. године и од тада је до маја 2022. године била у расколу. Прекид раскола представља акт повратка у аутономни статус у оквиру Српске православне цркве објављен 16. маја 2022. године. У Македонији је државни празник Велика Госпојина. Према званичним истраживањима, чак 90 посто грађана ове земље сматра себе религиозним.

Све више и младих а и старих људи како из Македоније, тако и из других земаља имају жељу да посјете света мјеста. У томе проналазе мир, љубав и слободу, а то је нешто чему треба да тежимо у животу. Хришћанска вјера спаја људе!

Која су најпознатија и најзначајнија мјеста која обилазите?

Често посјећујемо манастир Лесново. У самом селу Лесново у Злетову, војвода Јован Оливер је на месту старије цркве подигао манастир у част Св. Архангелу Михаилу и пустињаку Св. Гаврилу Лесновском 1341. године. Архитектонски изглед цркве са двије куполе и фасадама покривеним декоративном керамиком, оставља снажан утисак. Живопис цркве завршен је 1347/8. године, у вријеме кад Јован Оливер од цара добија титуле севастократора а потом деспота. Манастир је одлуком цара Душана уздигнут на степен Злетовске епархије. У једном од најљепших фрескописа нарочито се истичу ктиторски портрет Јована Оливера у наосу, те породични портрети деспота Јована Оливера и цара Душана у припрати. У живопису има доста фолклорних елемената. Уз цркву је 1558. године призидана спољна припрата. Раскошни иконостас у дуборезу, рад је Петра Филиповића Гаркате између 1811-1814. године.

Манастир Свети Јован Бигорски је један од најзначајнијих верских и културних објеката у Сјеверној Македонији. Посвећен је светом Јовану Крститељу и потиче из 11. вијека.Налази се на сјеверозападу Северне Македоније, поред магистралног пута Дебар — Гостивар, лежи на падинама планине Бистре, на обали реке Радике између села Ростуше, Велебрдо, Битуше и Требишта. Према љетопису манастира из 1833. године, цркву је изградио 1020. године Јован I Дебранин, први архиепископ Охрида (1018 — 1037). Та „листина“ је писана на основу једног народног предања о „монаху Јовану“. По српској верзији, то је једна од најстаријих задужбина више Немањића, а сви српски владари до почетка 20. вијека су заиста тај манастир даривали. Манастир је по другом народном предању подигао и украсио у 11. вијеку зетски краљ Јован Владимир, у време када је био слободни савезник цара Самуила. Османлије су порушили манастир у 16. веку. Манастир је обновио игуман Иларион 1743. године уз помоћ села Галичника. Сељаци из Галичника – Срби Рекалије (племена Мијака) су изградили и велику манастирску трпезарију. Иларион је изградио и неколико конака за монахе. Бугари су за пре и за време Првог светског рата однели сво сребро које су нашли у манастиру. Манастир је темељно обновљен 1927. године, а једно звоно је дао 1925. године краљ Александар Карађорђевић.

Обилазимо и Манастир Лешок. То је православни средњовјековни манастир у близини села Лешок, поред Тетова. „Лешак“ је српска, првобитна варијанта тог имена села и манастира. Манастир се налази поред македонског села Лешок, на падинама Шар-планине, на надморској висини од 610 м. Унутар манастирског комплекса налазе се на извесној удаљености локалитети два храма: први – посвећен Успењу Пресвете Богородице, и други посвећен светом Атанасију Александријском. Према запису на старој манастирској каменој чесми, произилазило је да је опустјели манастир („доњи“ – погрешно називан Св. Атанасија) са Богородичином црквом, обновио српски кнез Лазар Хребељановић (1329—1389) у своје вријеме, подарио му велика имања и саградио тај источник (чесму). Игуман манастира Кирил Пејчиновић је у вези са тим, пре 1845. године написао књигу посвећену ктитору кнезу Лазару, која је међутим остала у рукопису. У том рукопису се иначе и помињу обе цркве истог манастира, али то није било познато црквеним властима. Манастир се 1899. године налазио под бугарски Егзархатом, јер су га „бугараши“ силом преотели 1880. године. Они су узалуд брисали спомене српских ктитора, јер је кључни доказ остао баш у храму, и то на Св. Проскомидији. Бугарски егзархисти су 1898. након свирепог убиства игумана Србина хаџи Језекиља, првобитни ктиторски запис на чесми као „српски траг“ – уништили, и нови са савременим неадекватним текстом поставили. Коначно је са уличне стране манастирског конака, игуман Сава Митровић 1923. обновио успомену на градитеља, и саградио нову (са натписом) „Чесма кнеза Лазара“, умјесто претходне, која се налазила у порти. Услиједило је затим 1927. године зидање нове, треће садашње манастирске цркве Лазарице, посвећене косовском великомученику – освећена је 21. септембра 1936. Постојала су два извора кисјеле воде у манастиру.

Зашто се људи поново враћају у Македонију?

Зато јер смо земља коју карактеришу природне и културне љепоте. Македонски народ је веома пријатан, гостопримљим и увијек са радошћу дочекује госте!

Порука за читаоце Портала ИН4С.

За крај бих истакла да ,,колико пријатеља имамо, толико вриједимо“. Живот је једно велико путовање у коме се сусрећемо са различитим људима. Мислим да сваки тренутак који нам живот пружи треба да искористимо на најбољи могући начин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: