Амбасада Русије: Припајање Крима крај западњачке еуфорије о непоновљивости сопствене експанзије

Тачно прије пет година, 18. марта 2014. године Крим је званично ушао у састав Руске Федерације. Овом историјском догађају претходили су потреси у Кијеву, који су задали ударац дизајну украјинске државности, који се појавио распадом СССР. Побједа Евромајдана значила је за Русију тежак неуспјех. Сва политика Москве у односима са Кијевом од 1992. године била је прекрижена. Русија је рачунала на подршку Украјине у совјетским административним границама у замјену за економску сарадњу (често на основи не националних, већ корпоративних интереса) и одређен степен геополитичке лојалности (неступање у западне алијансе), саопштили су из Амбасаде Русије у Црној Гори.

Остатак саопштења преносимо у цјелости:

Рачуница је била неоправдана. Након смјене режима у Кијеву појавила се реална перспектива да ће се нова власт уз активно садејство западних патрона потрудити што је могуће прије да прекине руско војно присуство. Било би чудно очекивати, на примјер, да радикалне, духом антируске политичке снаге, које су свргнуле Виктора Јануковича, ће наједном ријешити да се придржавају договора, који су потписали, о продужетку базирања Руске Црноморске флоте у Севастопољу до 2042. године. Осим тога првобитни договор је истицао 2017. године и денонсирање продужетка значило би да је руској флоти остало свега три године за тражење другог мјеста за дислокацију и одлазак.

С војно-стратегијске тачке гледишта припајање Крима је било неизбјежно. Историја не предвиђа алтернативне сценарије, и ми не знамо како би се ствари одвијале да није дошло до „кримског прољећа“. Али није била искључена варијанта општег рата између држава, на примјер, у случају покушаја подстицања пресељавања Црноморске флоте из Крима, након истека важења договора 1997. године. Његове посљедице није могуће предвидјети, међутим, ескалација, ризици и обухват учесника били би много пута већи, него чак све оно, што се десило у вези са Донбасом.

Уз то инерција проширења НАТО-а на Исток, сударила се са тако одлучним отпором, да је у основи заустављена (Црну Гору и Македонију не урачунавамо – од њиховог уласка се практично ништа не мијења). Да се тако није догодило, пораст затегнутости на тој линији између Русије и Запада био би бременит још опаснијим фронталним сукобом.

Ово су, уосталом хипотезе у вези са оним, што се није догодило. У међувремену међународне правне и политичке посљедице уласка Крима у састав Русије, су конкретне. Глупо је негирати да је промјена статуса полуострва створила дугорочан проблем у односима Русије, као минимум, са дијелом свијета.

Нема разлога да очекујемо да ће припајање Крима Руској Федерацији у догледном периоду бити признато од било кога од озбиљних свјетских играча. Исто тако се не смије вјеровати неформалним убјеђивањим западних дипломата или политичара, да питање Донбаса треба сабијати и уопште поћи у сусрет Западу када се ради о важним питањима, а Крим су ко бајаги, већ сви „прогутали“ и de facto га неће оспоравти. У условима правних верзија између Русије и осталих, кримско питање може бити потегнуто као адут у свком тренутку. Колизија у Керченском мореузу очигледно је показала колико је у такој ситуацији лако испровоцирати компримирање прилика и постићи сљедећи талас дисциплинованих мјера против Русије.

На Западу је прихваћено да су догађаји из 2014. године постали преломни момент у историји такозваног „либералног свјетског поретка“. Тобоже се Русија нагло однијела упркос договарањима, која су у темељима овога поретка, чиме је проузроковала његову кризу. О томе од када треба рачунати историју овога поретка, постоје несагласности. Запад његову хронологију води од краја Другог свјетског рата, игноришући, да је читав свјетски поредак од 1940. до осамдесетих година, био изграђен на балансу двополне конфронтације САД и СССР. И правила, међу којима либералног постанка, су фиксирана у овим оквирима. Нестанком Совјетског Савеза баланс и оквири су такође нестали, а покушаји да се прошири либерални дио свјетског поретка у глобалу су завршени сумњама у његову виталност.

Жестока реакција Москве прије пет година означила је крај западњачке еуфорије у погледу непоновљивости сопствене експанзије послије „Хладног рата“. Еуфорији, веома бременитој, како је преходно речено. Али догађања су управо затварање старог поглавља , а не почетак новог. Ово је избјегавање најгорег, без обзира на значајне издатке. Повратак Крима, како су се једни надали, а други се плашили, није постао модел за даљу политику Москве за „поновно заузимање“ изгубљеног. Опоненти Русије би је са задовољством спојили са кримско-украјинским и сличним сижеима, како би апстраховали реалне проблеме, принципијелне за будућност земље. Такви покушаји се настављају.

Али протеклих пет година је показало: без обзира на важнот догађаја у Украјини, они остају на периферији глобалног развоја. У жижи су сложени процеси, који се догађају у друштвима широм свијета, који воде према фундаменталном прогресу, узимјући у обзир и геополитику. Ризици расту. Ипак, посљедице распада СССР, уза сву њихову нездравост и дуготрајност, не одређују сигнал за будућност. То не значи да се њима не треба бавити. Али је значајно правилно одредити приоритете, стављајући их у исправан контекст.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: