Амерички „експерти“: „Балкан ће платити цијену кинеског мијешања”

Пишу: Карина Барбесино, Кристин Ли

Откако је предсједник Си Ђинпинг најавио Иницијативу „Појас и пут“ у Казахстану 2013. године, формулишући је као копнену стратегију за повезивање Азије са Европом, кинески продор на Западном Балкану постаје све дубље укоријењен. Кроз пројекте изградње мостова у Хрватској, инвестиције у енергетску инфраструктуру БиХ и понуду за развој 5Г мреже у Србији, Пекинг је претворио Балкан у критични транзитни пут у настојању да повећа извоз своје робе у Европу и да стимулише прилив директних страних инвестиција у Кину. Међутим, његове дипломатске и економске активности на Балкану лишене су разумијевања сложеног мозаика етничких, политичких и историјских насљеђа која дефинишу регион – у толикој мјери да ће то вјероватно изазвати нестабилност у ионако већ узбурканом региону.

Србија и РС, стратешка упоришта

Кинеске споне са Западним Балканом нису нове. Након Другог свјетског рата и неуспешног зближавања између Совјетског Савеза и Југославије, Мао Цедунг и Јосип Броз Тито израстају у „комунистичке дисиденте“ у региону. Тако су започели бурни односи између Кине и Југославије, јер су се двије земље бориле за утицај у Југоисточној Европи, повремено се уједињујући против заједничких ривала.

Кина је углавном остала неутрална у низу етничких сукоба почетком деведесетих. Међутим, након НАТО бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. године, Народна Република Кина се јавно придружила пружању пакета помоћи од 300 милиона долара за обнову инфраструктуре. Данас се присуство Кине на Западном Балкану најснажније осјећа у Србији, где је Пекинг успоставио стратешко упориште.

Али блиске везе које Кина његује са Србијом, заједно са њеним скандалозним кршњем људских права муслиманске мањинске популације у Синкјангу, може погоршати регионалну нестабилност услед растућег ривалства између Србије и Босне и Херцеговине. Ово се посебно односи на то што ентитет са већинским српским становништвом у БиХ – Република Српска (РС) – поново оснажује сецесионистички покрет босанских Срба. Од доласка на власт крајем 2018. године, сецесионистички став предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика и његова етно-националистичка реторика, укључујући одбрану бившег лидера РС проглашеног кривим за геноцид у Сребреници, изазвали су етничке тензије.

Док се Србија и политичко руководство босанских Срба све више зближавају са Кином, овај ионако нестабилни регион постао је талац амбиција Пекинга који у њему оснажује најнелибералније елементе. Кинеска репресија над више од милион етничких Ујгура је углавном прошла без посљедица; када геополитички гигант крене да на груб начин крши права етниче мањине и прође некажњено, то индиректно оправдава и оснажује друге кршиоце људских права који се налазе под његовим покровитељством, као што је сецесионистички покрет у РС.

Све док се они одговорни за кинеке злочине у Синкјангу не изведу пред лице правде, што је нажалост немогући циљ, активности Кине на Балкану само ће ојачати етно-националистичке сентименте РС и других босанских Срба. Не заборавимо да је нестабилност на Балкану константно водила у нове крваве сукобе током цијеле европске историје. Иако растуће присуство Кине у европском „бурету барута“ можда неће директно запалити прву искру, оно може поставити основу за наредну балканску кризу.

Јасна наклоност Србији

Пекинг је покушао да заташка ове прве знаке нестабилности својим монолитним наративом о спасоносним ефектима инвестиција у оквиру Појаса и пута – али то је у контрадикцији са економском реалношћу региона. Испод слоја сарадње „у којој обје стране добијају”, Пекинг напредује у својим уским економским интересима науштрб регионалне стабилности.

Када је предсједник Си посјетио Београд 2016. године, он је Србе покушао да очара обећањем о новим радним мјестима и вишем животном стандарду који ће са собом донети кинеске инвестиције. Али Свјетска банка је 2019. године извијестила да је у већини земаља Западног Балкана незапосленост достигла нове историјске минимуме (ово је очигледна грешка, аутор је вјероватно хтио да каже да је незапосленост достигла максимум; прим. НС), што вјероватно доприноси протестима који су посљедњих мјесеци преплавили регион. Чак и у пројектима попут оног у Жељезари Смедерево, коју је кинеска државна компанија ХБИС купила с циљем да се наводно сачувају хиљаде радних мјеста, радни стандарди су претрпјели ударац.

Коначно, растући дипломатски и економски активизам Пекинга у региону подстакнут је скептицизмом према могућности да ће ЕУ заузети заједнички став у односу на његове стратегије. Кина је свој меки политички утицај у Југоисточној и Централној Европи изградила не само кроз формат 16+1 , већ и кроз штетније форме политичког мијешања које се односи на изградњу утицајних мрежа око садашњих и бивших европских политичара и додворавање утицајним политичким странкама у региону.

Заиста, кинески приступ Европи и њеном примарном политичком тијелу – Европској унији – своди се на фрагментацију. Учинио је Унију неспособном за постизање заједничког становишта о Кини, на тај начин умањивши њену могућност да развије кохерентан одговор на кинеске стратегије.

Балкан је, због свог географског положаја, од велике стратешке важности за кинеске краткорочне и дугорочне амбиције у Европи. Иако се Кина повезује са многим државама на Балкану кроз Иницијативу појас и пут и друге дипломатске иницијативе, она је испољила јасну склоност ка Србији, гдје и либерализам и аутократско политичко руководство највјерније одржавају модел управљања Комунистичке партије Кине.

Чинећи то, Пекинг, било због неразумијевања или свјесног занемаривања, доприноси политичкој отуђености Босне, која лежи у срцу регионалних политичких и етничких тензија. У одсуству заједничког става ЕУ према Кини, можемо очекивати појачано, али у основи дестабилизујуће кинеско присуство на Балкану.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: