Amerika se voli blanko, bez razlike što se njena „demokratizacija“ sveta meri grobovima, siročićima, udovicama

Piše: Mihailo Medenica

Začuđujući je, tačnije, zastrašujući prezir prema svemu ruskom, koji se u nas dobrano zapatio.

Zapravo, mržnja je prerasla u bolest, mada je mržnja sama po sebi bolest, a najtragičnije je to što oboleli uživaju u dijagnozi, ne žele leka, slave svoju propast ko najveće životno postignuće…

Nemaju odgovor zašto mrze – jednostavno rusko je i to je sasvim dovoljno, poželjno je, tako moderno, nema razgovora sa njima, nebitno što su do kolena u blatu ubeđeni su da koračaju ka nekom vrlom, slobodarskom svetu kojem je Rusija tamnica i gubilište.

S druge strane spremni su da poginu za američke ideale, još samo kad bi umeli da objasne koji su to..?

Naravno, o njima su listom učili iz holivudskih izbljuvaka; da slave slave verujem da bi svetili kokakolu, ikona bi im bila „sveti Rambo pravednik“; opanka se gnušaju tvređi da su im prađedovi orali u frakovima i lakovanim cipelicama; kućne biblioteke prelivaju od američkih klasika koje nisu ni prelistali ali zgodni su za porodičke fotografije, gnušaju se balkanskog primitivizma ali su u kafani obavezno pod stolom rašrafljeni od „šljivovice“, a posle jutarnjeg džoginga najviše vole da u potaji sabiju desetak sarmi što su pretekle od juče.

Dakle, Amerika se voli blanko, bez promišljanja, bez razlike što se njena „demokratizacija“ sveta meri grobovima, siročićima, udovicama…

Bez razlike što narodi koje je „oslobodila“ žive svoje nestajanje, nemir i patnju, sve je to rokenrol i sve je to Diznilend…

U suštini, to su ljudi koji ponajviše preziru to što su Srbi, shvatajući da su svojim činjenima nedostojni slave svog roda, svojih predaka, svog imena, ove predivne šake zemlje sa koje je istinski slobodarski svet požnjeo ono najvaljanije…
Daleko od toga da tvrdim kako smo najbolji na ovom šaru zemaljskom, ali znam da bi svet bio sirjak puki i ništak da ga Srbija nije krvlju i dušom ispovedila i pričestila!

Znaju to i ovi što mrze da bi postojali, jednostavno ih je strah da budu Srbi jer Srbin se životom podvižava i dokazuje, a lakše je životom proći kao kroz tuđu koševinu negoli kositi svoje livade i zoriti na mobe…

Otuda toliki prezir i prema svemu ruskom, jer i u slavi i stradanju i veri i suzi smo – jednaki!

Dva naroda istorodne duše koja zna da je život vredan onoliko koliko ga imaš za šta veće od života dati: slobodu, veru u Gospoda, veru u čoveka koji život nije pozajmio već nasledio…

No, eto, lakše im je bolovat svoju bolest jer lek je zavet a za zavet valja i postradati.

Ovako, sve je Diznilend, sve je Oz, sve je mnogo lakše kad nisi glavni junak sopstvenog klasika već ushićeni statista sa odjavne špice holivudskog izbljuvka…