АМФИЛОХИЈЕ
Слободан Милић
Пише: Слободан Милић
Баш када је Зло бивало све јаче,
Одвајкада је страшно људско дело,
Појави се човек из Доње Мораче,
Кост у кост са Злом ухвати се смело,
На пут са књигама он тада замаче.
Непрестану борбу води тридес лета,
И Морача исто дуби обе стране,
Стално напред иде Реч му беше света,
Победе му нижу пред Манастир дане,
Свети Старац поста понос српског света.
Дуга брада, преко чела боре,
Са гудалом у левици руци,
Из бора му епске песме зборе,
Кад запева ко да вију вуци,
Одјекују црногорске горе.
Чврсто схвати и, то га још држи,
Иде Старац и не посустаје,
Зна, онај који свом народу служи
На вјеки вјеков његов Дух остаје,
Бог му знак од дјетињства пружи.
И тада први пут Манастир угледа,
И у свет понесе звона манастирска,
Реши да постане слуга божјег реда,
Допада му се сеоба пастирска,
Онај који за живота према Небу гледа,
Ништи Зло и нигде му не да.
На Божић (7. јануар 2018)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
БРАВО СЛОБОДАНЕ – У ДУХУ ИМЕНА СВОГА, А И МОЈЕ НАДЕ! И ово се посебно Тебе тиче, млади Кучу, што би рекао Војвода Марко!
„Онај који за живота према Небу гледа/ Ништи Зло и нигде му не да“, то је прави опис.
Јасно и конкретно. Одлична пјесма
Свака част на стиховима!
Ma dajte…odavno je izjavio da mu je MILO NAJVECI PRIJATELJ…kao Sindjelicu EDI…gdje ce ovo da dovede i cemu, znaju samo njih trojica.Kako ce narod da prihvati?Lagano…sa najvecom do sada mrznjom izmedju jednog naroda.
Иш!