Amfilohije: Kad ljudi zaborave kosti predaka onda će ubijati i braću i oce svoje
1 min read
U organizaciji Srpske pravoslavne crkve u dvorskoj crkvi na Ćipuru, pokraj grobnice osnivača Cetinja Ivana Crnojevića, u zajedničku grobnicu sahranjeni su juče ostaci 23 cetinjska mitropolita, koji su iz grobova izvađeni osamdesetih godina prošloga vijeka prilikom arheoloških iskopavanja na ovome lokalitetu.
Svetu zaupokojenu liturgiju služili su arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i arhiepiskop mihalovsko-košicki Pravoslavne crkve čeških i slovačkih zemalja Georgije sa sveštenstvom.
Nakon liturgije služen je parastos, nakon kojeg je mitropolit Amfilohije u besjedi kazao da ako zaboravimo ove svete ljude, apostole Crkve Hristove, onda će i Bog nas zaboraviti.
„Kada ljudi zaborave kosti svojih predaka i kad ih oskrnave, onda znajte da će takvi ljudi i narodi ubijati i braću svoju i oce svoje. Mi smo živjeli u jednom vremenu takvom, bogoubilačkom, oceubilačkom i bratoubilačkom. Nemojte se ona čuditi što su i ove kosti, koje su izvađene odavde u arheološkim istraživanjima, bile zaboravljene i ubijene, decenijama sakrivene negdje u nekom hodniku dvorca kralja Nikole„, rekao je Amfilohije dodavši da se to događalo u vrijeme kada je Crnom Gorom bio zavladao najteži bratoubilački poriv.
U vrijeme od sazdanja starog Cetinjskog manastira na Ćipuru 1484. do razaranja 1692. u njemu je, prema postojećem katalogu diptihu, stolovalo 25 mitropolita zetskih, crnogorskih i primorskih: Visarion (14841491), Pahomije I (1491), Vavila (1494), German II (1496), Roman (1520), Pavle (1530), Romil I (1530-1551), Vasilije I (1532), Nikodim (1540), Makarije (1550 1558), Dionisije (1558), Romil II (1559), Ruvim I (1561), Pahomije II (1568 1573), Gerasim (1573), Venijamin (1582 1591), Stefan (1591 1593), Ruvim II (Njeguš) (1593 1639), Mardarije I (1637 -1647), Visarion II (1647 1654), Mardarije II (1654 1661), Ruvim III (Boljević) (1662 1685), Vasilije II (Veljekrajski) (1685), Visarion (Borilović, Bajica) (1685 – 1692) i Sava (Očinić, Kaluđeričić) (1692 1697).
Sasvim je izvjesno da je u okviru starog Cetinjskog manastira na Ćipuru, kao sjedištu Mitropolije, sahranjeno 23 od 25 mitropolita zetskih, crnogorskih i primorskih, jer ne postoje raspoloživi materijalni dokazi, kao ni bilo kakvo narodno predanje, da su sahranjeni negdje drugo.
Poznato je samo da je mitropolit Ruvim III (Boljević) sahranjen u manastiru Gornji Brčeli, a mitropolit Sava (Očinić, Kaluđeričić) (1692-1697) u manastiru Dobrska ćelija, gdje se privremeno nalazilo sjedište Mitropolije poslije razaranja starog, do obnove Cetinjskog manastira od strane mitropolita Danila Petrovića navode iz Mitropolije Crnogorsko-primorske.
U crkvi na Cipuru nalaze se grobnice Kralja Nikole Petrovića Njegoša i kraljice Milene.
Liturgiji i parastosu koji je organizovala Srpska pravoslavna crkva nijesu prisustvovali zvaničnici opštine Cetinje niti istaknuti članovi političkih partija.
Crkva na Cipuru je inače vlasništvo opštine Cetinje
Visokopreosvećeni mitropolit nikada u svojim govorima ne govori o radosti življenja, o privilegiji života… Uvijek govori (barem javno) o nekim smrtnim slučajevima, o kostima predaka, o izgibijama i mukama kroz koje prolazi isključivo njegov narod. Ukratko njegovi govori su uvijek prožeti nekakvom mukom i stradanjima. Imam osjećaj da se namjerno vraće, i kopa već zarasle rane, na neka davno prošla vremena i na nekad davno urađena nepočinstva. Takođe imam osjećaj da te događaje selektivno pominje ne navodeći pri tom neke loše stvari koje su uradili pripadnici njegovog naroda (sem komuniste koji nemaju naciju i nijesu religiozni te su stoga obilježeni kao njegovi smrtni neprijatelji).
Visokopreosvećeni,od dlake u oku brata svoga, proživje cijeli svoj život a ne viđe brvno u svom oku. Čudno!
Više nas je Amfilohije zavadio no što je iko ikada , davno su ga Cetinjani pročitali , za njih on i ne postoji .
TIHI
Turska zastava u Rožajama na obilježavanju pada Carigrada
Da su u Crnoj Gori na djelu dvostruki aršini svakodnevno imamo potvrde, pa tako policija, uz kazne, otima srpske zastave u Kolašinu, dok se, recimo, ne usuđuje da dira ogromnu tursku zastavu u Rožajama.
Turska zastava istaknuta je povodom obilježavanje otvaranja vjerske škole u Rožajama, a interesantno je da je čitav događaj usko povezan sa godišnjicom pada Carigrada, odnosno turskog osvajanja najveće hrišćanske prestonice tog vremena.
Ovaj događaj u Rožajama je, takođe, posebno zanimljiv u kontekstu nasrtaja režima na svatove sa srpskim zastavama u Kolašinu. Podsjećamo, policija je tada oduzela srpske zastave, a svatove prekršajno procesuirala, što predstavlja klasičan primjer diskriminacije Srba.
S druge strane zgrada u Rožajama je maltene zaklonjena ogromnom turskom zastavom, ali je „promakla“ budnim čuvarima novodukljanskih tekovina.
??????
Kakve veze ima tvoj tekst sa temom ?
Da nije Amfilohije bio u Rozaje pošto ja nijesam ?
U suštini ti i ovi Rozajci činite istu stvar , kitite se tuđim zastavama i radujete se i velicate tuđe države i narode .
A naš Mitropolit od kada je došao u Crnu Goru dva rođena brata je zavadio , kolike su njegove zasluge za stanje podela svi znamo , sije srpstvo umjesto da širi jevanđelje .
Jedini je Vladika Cetinjski koji Cetinjem proći ne smije bez garde .
Što vele , pametnom dosta .
Za njih postoje samo: droga, alkohol i poniznost Gospodaru…
Pa to sto ne Mitropolit Amfilohije ne govori o radosti zivota, sigurno poizilazi iz stanja u koje ste vi na zalost samoprozvani Crnogorci i samopriznati autokefaci doveli citav narod. Ostali ste bez imalo radosti u vasim zivotima jer ste se odrekli svojih srpskih korena i odnosa sa bracom u Srbiji. To se nece mnogo promeniti, jer vam je draza EU, NATO i Vatikan nego Srbi i Srbija, a oni ce vam tek doneti radost – robovanja i totalitarizma!!
To sto tebi nije jasno na ovom portalu neces naci odogovr ,imas tamo tvoje „naucnike pa njih pitaj“
Poslusah govor Mitropolita Amfilohija ,niko od vlasti ali ni iz opozicionih krugova nebi tamo na sahranu ,koje odavno takve nije bilo.Nije to da se sahranjuje jedan svestenik ili neka znacajna drzavna licnost ,nego ni vise ni mane 25 mitropolita.I mi se nadamo u demokratiju kulturu i prosperitet.
Mozda zvanicnicima ove drzave koji preko OPCINE CETINJE to proglasise za svoje vlasnitvo nije po volji cinodejstvovanje Mitropolita,vise bi im odgovarao Lenjinov posmrtni mar,jer to je i red gdje su komunisti vlasnici CRKVE.
Onaj ko ima elementarna znanja iz hrišćanstva zna da episkopi ili biskupi ne moraju nužno pripadati narodu čiji su duhovni predvodnici, sve i da ova „konstrukcija“ stoji, a naravno da ne stoji!
Jedino mi nije jasno zasto Srpski Mitropolit sahranjuje kosti Crnogoraca (Crnogorskih Mitropolita)?
DANILO PREDLAŽEM I TEBE DA URADIŠ ISTO
Mahmud Bušatlija postao Stanko Crnojević
Konsultant za strana ulaganja, vratio se pravoslavlju 500 godina pošto su se njegovi preci poturčili. I postao Stanko Crnojević.
Konsultant za strana ulaganja promenio je i veru i ime 15. februara 2014. Dobio je ime Stanko Crnojević.
– Nije bilo nikakvog posebnog rituala u kojem se odričem islama. Samo sam prošao kroz ritual krštenja kroz koji prolaze i ostali – kaže Mahmud Bušatlija.
Ime je promenio samo u crkvenim knjigama, dok je u dokumentima ostao Mahmud Bušatlija. Krštenje je, kako kaže, bilo njegova lična želja, jer je hteo da se vrati korenima.
Potomak Skender-bega
Mahmud Bušatlija je potomak Stanka – Skender-bega Crnojevića i Mahmud-paše Bušatlije, koji su se prvi iz te loze poturčili. Stankov otac Ivan Crnojević bio je pravoslavne vere i vladao je Zetom 1490. godine.
– Deda mi je jednom prilikom rekao: “Znaš li da je krsna slava naše porodice Sveti Nikola? To je slava naših predaka Crnojevića. Znam da te to sada mnogo ne zanima, ali nekad ćeš se možda setiti.” A ja sam tada bio mladi komunista, i nije me se to mnogo doticalo – priča Bušatlija za “Blic”.
Deda je, kako se pokazalo, bio u pravu. Bušatlija je veru promenio tek nedavno, ali se u njihovom domu poslednjih godina skromno obeležavao Sveti Nikola. Kako kaže naš sagovornik, pre svega zbog dece.
– Obe ćerke su nam krštene u pravoslavnoj crkvi, a supruga Dubravka je takođe pravoslavne vere. Od ove godine ćemo i zvanično slaviti Svetog Nikolu – navodi on.
Dodaje da Ramazan nikada nije slavio, a u kući Bušatlija se svinjetina ne izbegava. I deda je jeo svinjetinu, priznaje on.
– Posle Drugog svetskog rata smo dobijali hranu kao pomoć od Amerikanaca. Deda se “ubio” od šunke, a kad su mu rekli da je to svinjetina, odgovorio je: “Nisam znao, mislio sam da je teletina. To je onda na njihovu dušu” – seća se naš sagovornik.
Na pitanje “Blica” zašto je lutao između – komunizma, islama i pravoslavlja, Bušatlija kaže da dileme zapravo i nema.
– Nikada se nisam osećao kao musliman, mi Bušatlije smo uvek bili Srbi s muslimanskom podlogom. Marksista jesam bio, ali to nije nepomirljivo sa verom. To sam rekao i mitropolitu Amfilohiju i beogradskom nadbiskupu Hočevaru. Oni se slažu – kaže Bušatlija i navodi da su i posle rata mnogi deklarisani komunisti slavili slavu.
-Odakle si?
-Odakle mi i žena!
-A koja ti je žena?
-Dubravka!
(Jedna budala ovo obično završava sa: Pametnom dovoljno!)
DANILO
Vas primjer potomka Busatlija ne dokazuje to sto ste zeljeli da dokazete. I Emir je postao Nemanja.
KAŽEŠ VAŠ PRIMJER EPA TO JE VAŠ PRIMJER CRNOGORSKI JER CRNOJEVIĆ JE IZ MONTENEGRA
EMIR IZ HERCEG NOVOG
DA SE LJUDI VRAĆAJU U SVOJU PRAĐEDOVSKU VJERU NIKO NE BRANI ALI
OKO CPC
Lažni istoričar
Postoji u Crnoj Gori jedna navika, a to je da svako daje sebi za pravo da se bavi istorijom. Suštinski svaka baba sa Cetinja misli da zna istoriju bolje od onoga koji se bavi istorijom profesionalno.
Postoji jedan nazovi istoričar u Crnoj Gori koji je po vokaciji pravnik, ali eto hobi mu je istorija. Ovaj nazovi istoričar i srbomrzac koji se naročito bavi periodom 1918 – 1919. je izgovorio more nebuloza, neistina, jednostavno rečeno – on je jedan od onih dukljanskih glasnogovornika, koji po svaku cijenu žele da promijene svijest naroda u Crnoj Gori i da napravi novog čovjeka koji bi se vjerovatno zvao Dukljanikus depeesikus srbomrzius.
Ovaj nazovi istoričar pokušava kroz svoje javne nastupe da ubijedi ljude oko sebe da Srbi u Crnoj Gori nikada nisu živjeli, već da nas je eto neko uvezao, moguće je da je to bio neki vasionski brod koji nas je, eto, izručio jednog lijepog dana u Crnu Goru.
Šta god da pomenete i koji god argument da iznesete da je Crna Gora kroz istoriju bila srpska država (a da danas mora biti i srpska) ovaj nazovi istoričar pobija jednim te istim argumentom. Naime, Adžić ima tu naviku da svaki dokument u kojem se spominje Srbin i srpsko u Crnoj Gori naziva falsifikatom Pašića ili kako on već kaže “Sve je to falsifikat Pašića“.
Koliko je to puta ponovio postaje tragikomično, naime po Nolu ispada da Nikola Pašić u svom životnom vijeku nije imao nikakvih drugih obaveza osim da dolazi u Crnu Goru kako bi falsifikovao istorijska dokumenta.
Da je falsifikovao sve za šta ga dotični nazovi istoričar optužuje Nikoli Pašiću bi trebala tri života minimum. Po svemu napisanom ispada, a to je i istina da je Nole opterećen Nikolom Pašićem, iskreno mislim da svake noći sanja Nikolu Pašića.
S druge strane, on nema nikakav problem da veliča kolaboracionistički zelenaški pokret 1941-1945. i ideologa tok pokreta Sekulu Drljevića kojeg ozbiljni istoričari smatraju crnogorskim ustašom pošto je jedan dio rata (1944-1945) proveo kod ustaškog poglavnika Ante Pavelića.
O kome se zapravo radi najbolje nam svjedoči informacija da je Drljevića iz Crne Gore protjerao i Pircio Biroli. A tek šta reći o tome u kakvu ekstazu pada ovaj nazovi istoričar kada se pomene ime Krsta Popovića, to se prosto ne može riječima opisati i ni sa čim uporediti.
Po Nolu takvog vojskovođu svijet nije vidio, takva ljudina nikada nije postojala, a suštinski se radi o istom sklopu kakav je i Drljević, u pitanju je najobičniji kolaboracionista i izdajnik. Suštinski ovaj lažni istoričar nastoji da odbrani neodbranjivo.
Ovaj lažni istoričar je svakako neko čije knjige ne treba čitati, a njegove stavove nikako ali baš nikako ne treba uzimati u obzir. O njemu i njegovom istorijskom pisaniju moći će se pisati knjige sa naslovom npr: “ Sva lupetanja lažnog istoričara“, “Istorijski falsifikati N.A“ itd.
Jedino mi je žao Nikole Pašića, jer svako izgleda može dati sebi pravo da da istorijski sud o njemu.
2000
SALIH SELIMOVIĆ: OGROMAN BROJ MUSLIMANA U BIH I RAŠKOJ JE SRPSKOG POREKLA!
Salih Selimović, profesor, istoričar i publicista iz Sjenice, čovek koji godinama, iako se suočava sa brojnim problemima, neumorno istražuje, objavljuje i otvoreno govori o svom srpskom poreklu i o islamizaciji na prostoru bivše Jugoslavije, bavio se i fenomenom Svetog Save i muslimana, a nedavno je dobio Vukovu nagradu.
Jedan ste od retkih Bošnjaka koji javno govori o svom srpskim korenima i istražuje proces islamizacije na prostorima bivše Jugoslavije, tvrdite da je većina današnjih muslimana ima srpsko poreklo.
– Ne vidim nijedan razlog zašto bi krio svoje srpske korene. To isto mislim i za druge ljude bez obzira o
kakvom i čijem se poreklu radi. Što bih to ja bio ono što nisam, a da ne budem ono što jesam. Dakle, hoću da budem ono što jesam. Mojim višegodišnjim istraživanjima relevantnih istorijskih izvora, kao i radom na terenu, došao sam do zaključka da je većina naših muslimana, sada Bošnjaka, srpskog porekla i da su pre islamizacije najčešće bili pravoslavci, mada je bilo i katolika. Islam se prihvatao iz raznih uzroka. Pre svega treba znati da je to bila dominirajuća vera osvajača.
– Prihvatiti tu veru značilo je obezbediti određene privilegije kao što su ekonomske i uopšte društvene. Malo je bilo onih koji su islam prihvatali iz ubeđenja da je to jedina prava vera. Musliman je bio oslobađan nekih poreskih obaveza, a mogao je napredovati na društvenoj lestvici sve do najvišeg društvenog sloja, državnih, vojnih i verskih položaja. U 15, 16. i 17. veku, pa i nešto kasnije, bilo je mnogo naših muslimana koji su postali begovi, sandžakbegovi, beglerbegovi, paše, veziri i veliki veziri. Islamizacija je počela u 15. veku da bi u 16. i 17. veku poprimila masovniju pojavu.
– U početku islam su prihvatali predstavnici vlastele počevši od one najsitnije pa do najkrupnije. Nešto kasnije su islam prihvatali i trgovci, stočari vlasi, zanatlije. Sela su se uglavnom kasno islamizirala i uvek je u većini sela živelo hrišćansko stanovništvo.
Nedavno ste izjavili da dr Mustafa Cerić i Bakir Izetbegović imaju srpsko poreklo.
– Da, rekao sam to, jer imam nepobitne dokaze. Mislim da i gospodin Bakir Izetbegović i efendija dr Mustafa Cerić to znaju. Druga je stvar da li će to i javno da priznaju. Oni mogu da se na mene ljute, ali ne mogu da pobijaju. Ako imaju druge dokaze neka ih iznesu. Preci Cerića su bili srpsko plemstvo pre islamizacije. Izetbegovići su poreklom iz Beograda, a u Bosanski Šamac su se naselili posle napuštanja Beograda 1867. godine.
Neki muslimani su se vraćali veri pradedovskoj, nedavno je to uradio i profesor Muhamed Bušatlija iz Beograda, objasnite ovaj fenomen.
– Mnogo je više naših muslimana/Bošnjaka koji ne kriju svoje srpske korene nego što se misli i javno ističe. Profesor Mahmut Bušatlija ima sjajan pedigre, jer potiče iz srpske vladarske kuće Crnojevića. Iz te dinastije, koja je vladala Crnom Gorom u 15. veku, Staniša, sin Ivana Crnojevića, je islamiziran i bio je skadarski sandžak-beg i gospodar velikog dela Crne Gore. Taj čin Mahmuta Bušatlije, sada Stanka Crnojevića, može da ima i neku drugu konotaciju.
Kako objašnjavate tvrdnje većine muslimana da su poreklom Turci?
– Sigurno je u našim zemljama bilo etničkih Turaka kao vojnih i civilnih starešina, sveštenika i raznih činovnika, ali su se po završenoj službi najčešće vraćali tamo odakle su i došli. Bilo je i toga da su se Turci, u narodu pežorativno nazivani Turkuše, ženili našim meštankama i ostajali ovde, ali je to bilo zanemarljivo. Ima istine za tvrdnju da će se naši muslimani ili Bošnjaci pre izjasniti kao Turci, Iranci, Saudijci, pa čak i Nemci samo ne da su Srbi iako sa tim nacijama nemaju nikakve ni etničke ni jezičke srodnosti. Mislim da su za ovakve pojave kriva i jedna i druga strana.
Da li postoje bošnjačka nacija i bosanski jezik?
– Da bi se konstituisala neka nacija moraju se ispuniti određeni i naučni, a ne samo politički uslovi ili kriterijumi. Nije dovoljna samo politička želja i volja određenih političkih krugova. Može se političkim aktom, aktom domaće političke elite podstaknute i spolja, proglasiti nacija, ali takvi akti po pravilu donose velike nesporazume i sukobe, pa i ratove, što je najtragičnije.
– Ne osećam se dovoljno kompetentnim, ali smatram da su srpski, bosanski, crnogorski i hrvatski jezik jedan isti. Pitao bih te tako „stručne“ političare, a i neke naučnike, da li im prilikom komuniciranja sa Srbima, Crnogorcima i Hrvatima trebaju prevodioci. Mislim da je na sceni „narcizam malih razlika“ što bi se moglo reći i za stvaranje sintetičkih nacija, a ne samo jezika. Sve to postaje tragikomično.
Bavili ste se kultom Svetog Save i odnosom muslimana prema najvećem srpskom svetitelju, sta ste otkrili?
– Prilikom mojih višegodišnjih terenskih istraživanja u Staroj Raškoj bio sam iznenađen koliko je kod naših muslimana bilo tradicionalnog poštovanja kulta Sv. Save. Najstarije žene obavezno su za Savindan 27. januara pravile posebno jelo koje se zove masenica. Kada sam najstarijoj ženi, koja je tada imala 96 godina, rekao zašto to radi kada je ona muslimanka, kratko mi je odgovorila da je to jelo spremala i njena majka i bijača (baba). Jedna druga stara žena od 89 godina mi je rekla da uvek „za Savicu sprema masenicu“.
– U razgovoru sa Bošnjakom, koji je imao 94 godine, na moje pitanje zašto na neki način obeležava Savindan kao i neke njegove komšije, samo mi je kratko odgovorio „Ovo je zavetna zemlja“. Muslimani su uvek štitili i bogato darivali manastir Mileševu kod Prijepolja, jer je tu bilo grobno mesto Rastka Nemanjića, potonjeg arhiepiskopa Save i kasnije Sv. Save. Zabluda je da su se naši muslimani brzo i lako odricali svojih srpskih i hrišćanskih tradicija.
Nedavno ste dobili i Vukovu nagradu.
– Naravno da i dalje istražujem i pišem. Da, dobitnik sam Vukove nagrade za 2013. godinu kao istoričar istraživač. Trenutno radim na novoj knjizi koja će biti nastavak prethodne „Prilozi prošlosti Stare Raške“.
Šta biste poručili Srbima i Bošnjacima u Sandžaku?
– Predložio bih relevantnim društvenim i političkim faktorima i kod Srba i kod muslimana/Bošnjaka da ozbiljno i odgovorno porade na jačanju poverenja, iskrene saradnje i prijateljstva. Ne može nama biti niko bliži od nas samih. Samo tako možemo da računamo na lepšu i izvesniju budućnost, jer je na sve nas, što bi običan narod rekao, skočila i ala i vrana. Na kraju krajeva, mi smo isti narod bez obzira na našu, često i tragičnu prošlost, pa sviđalo se to nekome ili ne.
Begovi i intelektualci
Da li je čest slučaj da se muslimani izjašnjavaju kao Srbi?
– Mnogo je muslimanskih intelektualaca, begova i trgovaca koji su se osećali Srbima i to nisu krili ni kada su ih zbog toga progonile i turske i austrougarske vlasti. Ovom prilikom ću pomenuti samo neke: Husein-beg Gradaščević, Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmapašić-Despotović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Hasan Rebac, Mustafa Golubić, Smail-aga Ćemalović, Mustafa Mulalić, Ismet Pupovac, Džemal i Šukrija Bijedić, braća Pozderci, Skender Kulenović, Meša Selimović, Emir Kusturica, Dževad Galijašević…
Seobe i islam u Raškoj
x Salih je rođen 25. oktobra 1944. u Tešnju, BiH. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a studije u Sarajevu. Radio je kao nastavnik istorije i direktor škole u Kladnici i sekretar SIZ za osnovno obrazovanje u Sjenici, zatim kao direktor u Gopdijevu i Sušici (Bijelo Polje).
x Istorijom kao naukom počeo se baviti skoro odmah po završetku studija. Oblast njegovog posebnog interesovanja je poreklo, islamizacija, demografski i migracioni procesi na Sjeničko-pešterskoj visoravni i u celoj Staroj Raškoj ili Raškoj oblasti.
x Aktivni je učesnik mnogih naučnih skupova i stalni saradnik više naučnih zbornika i revija. Do sada je objavio šest knjiga i 70 naučnih radova koji su publikovani u naučnim zbornicima istorijskih muzeja i arhiva u Srbiji i Crnoj Gori. Autor je studija „Sjenica“ i „Kladnica“ i jedan od autora antropogeografske studije „Sjenički kraj“. Nova knjiga Saliha Selimovića „Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti“ je pravi istoriografski dragulj.
@Cetnik – Svako ima pravo da mijenja misljenje – pa i vjeru. Vas primjer potomka Busatlija ne dokazuje to sto ste zeljeli da dokazete. I Emir je postao Nemanja. Ali to je njihovo licno pravo – a ne necesovi dokaz. Upravo ta promjena vjera ukazuje na vjerski – a ne etnicki – osnov „srpstva“ („srpski milet“ u Otomanskoj imperiji).
Cinjenica je da je CPC bila autokefalna crkva, ako ne (de facto) mnogo ranije, ono u putpunosti (de facto i de iure) – od ukidanja Pecke patrijarsije 1766 do 1920 (Ukaz regenta Aleksandra i nelegitimno i nelegalno ukidanje CPC i njeno pripajanje novostvorenoj SPC). Sadasnja SPC nije crnogorska vec srpska Crkva i kao takva nema prava da otima i svojata crnogorske svece, mitropolite, pjesnike, pisce, umjetnike, itd. Da ne pominjemo manastire i crkve.
Postujem Srbe – zasto vi ne postujete Crnogorce?