Амин без Оченаша

Избегличка насеља, избеглички кампови, избеглички бунгалови, избеглички павиљони, избегличке бараке, избегличке хале, избеглички провинцијски мотели, избеглички контејнери, избегличка гета (ововремени логори), далеко од икаквог саобраћаја и конверзације (некаква врста покојништва!), концентрисаног мрака у којем и дете мрзи мајку, одбачене од историјске супстанце и ближње куровине, обескућене, понижене, тужне прилике са печатом кривице, ни смрт их не може спасити, чак и сахрана пооштри и доврхуни избеглички статус. Зашто поклопац мртвачког сандука није лакиран и са корисникове стране, говори о нама. На сахрани избеглице нема суза. Амин без Oченаша.

Такозвано братство и јединство развукле су алије и балије, још по хоризонту размахала се тиранија демократије. (У систему демократске тираније једино жртва препознаје убицу). Најужасније бива када се избеглица врати у родно место. Било куда да се обестрвила, спасила би се. На крају којем нема краја, покидане и све нити са ближњом истокуровином. Кад се врати у унију лажи, у родни крај, ни на праг братове куће не сме ступити. Изгубила сва права – и људска и такозвана грађанска, и цивилизацијска – једино избелица показује прстом на себе. Док су земљом грели, делимично смо их и препознавали. Људи се спомињемо, избеглица – не. Једино избеглица сања стварност коју нико не жели. Скружана испод ћебета – остале само успомене на успомене. Осрамоћених илузија, сада је крива јер не уме да симулира слободу.

За име бога, сваког јутра администратор, и без куцања,  отвара врата. Цифарник (попут аустроугарског администратора), најпрецизније, са оловком, и индигом, проверава стања свега и свачега, пописује конзерве, лекове, свеске, мадраце, табле иверице, отвара вратанца струјомера из којег је и јуче покупио цифре (избеглица је persona non gratis), комунална псина загледа утрину око павиљона, кружи око руже пуне прашинчине, опомиње на вишак слободе који је ледину променио, који мења социолошку раван а мењати се не сме јер промене треба пратити а то изискује додатна улагања, и још средстава којих нема, и тако даље. Тако врт са неколико шугавих ружа без мириса ограђених летвицама од гајбица, често прерасте у процес. Зато и стиже, ипак, опомињућа административна реч. Административно обележена избеглица Н. Н., гаји јоргован испред улаза број 6 павиљона XIII, и тако, нарушава колику-толику равнотежу друштвених односа. Двориште је само за дрвљаник. (Коначно, избеглица не зна како да се понаша у дворишту!) Администрација и инспекција иду руку под руку и не смете их раздвајати: то је ђаво!

Чињенице су тврде, и није им место у избегличком кампу. Са чињеницама се спекулише и лако одвоје од стварности. Избеглица је, ипак, представник тога и тога народа, одн. отпад те и те идеологије, а тај и тај народ крив је за укупно расуло, и довео је до те и те идеологије, и обратно, и ту је крај чињеницама. Свака чињеница набијена је тензијом. У избегличком насељу томе нема места. Нема места ни вестима а некмоли чињеницама. У камп никад није стигло ни писмо. (Чињенице су сложене, може их обрадити, и превести на разумљив језик, само владајућој тиранији.)

У избегличким насељима нема никакве растворене стварности па макар насеље било и на Рибничким врелима. У избегличким насељима, по природи ствари, још увек вијори пролетерска свест. 

Расељено лице нема докумената. Немогуће је да их има. Никад их неће ни имати. Нису ни потребна. Ко би покупио све изводе из књига мртвих и расељених. Верујем да ћемо на овом глобу, једног лепог дана сви бити избеглице, без докумената. Нека врста  „хумункулуса“, врста вештачког човека. Избеглица је без вере у себе, без вере у бога – што је врло нељудски. Избеглица је врста и дементног бића.

Остављајући умину и питомину, росу закоса, вреле крви сјурило стампедо сељака у социјалистички пакао: у руднике, фабрике, погоне, ваљаонице, ливнице, кројачнице, ткачнице, котларнице, ковачнице, каменоломе, у којима су, мора се признати, уживали; уживали у израбљивању, уживали отворених плућа у испарењима киселина, у угљенмоноксиду, без маски ринтали у глиницама (изгубљеног идентитета а осокољени братством и јединством), теферичили са балијетинама, сада, пак, труну у баракама и избегличким логорима, опет не знајући зашто би стварно требало да се стиде.

Нестанак радничке такозване класе и такозване власти радничке класе, речено је и понављано, предсказује долазак тираније демократије. Речено, али нико није чуо. Речено је и да независне банане државице јесу идеални оквири нових идеологија демократија.

Амин. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: