Анатомија једног ужаса: Шта нам говори „Случај Брчко“ и како даље?

У уторак, 25. фебруара 2025. године, полиција Брчко дистрикта упала је у једну породичну кућу у насељу Ивићи и пронашла 31 дете, узраста од неколико месеци до 12 година. Оно што је започело као случајна интервенција, након што је дванаестогодишња девојчица побегла и затражила помоћ од пролазника, брзо је прерасло у шокантно откриће које је потресло регион.

Деца, од којих су многа имала хрватске пасоше, затечена су у условима који указују на занемаривање, а истрага је до сада довела до хапшења осам особа под сумњом за трговину људима, трговину децом и злостављање.

Овај случај отвара низ питања: Ко су ова деца? Како су доспела у ову кућу? И шта овај догађај говори о друштву у којем живимо?

Анатомија једног ужаса

Прве информације указују на то да су деца живела у нехуманим условима – запуштена, нека заражена паразитима, без основне бриге. Њихови идентитети још нису у потпуности утврђени, а пасоши Републике Хрватске, које су поседовала нека од њих, под лупом су истраге због сумње у фалсификат. Појавиле су се и тврдње да су родитељи остављали децу на чување док су се бавили просјачењем по Европи, а један отац из Бањалуке чак је изјавио да је плаћао 250 евра месечно за чување своје двоје деце у овој кући.

Ако је то тачно, поставља се питање како је могуће да нико није приметио или реаговао на овакав аранжман годинама?

Комшије тврде да су мислиле да је реч о „вртићу“ и да нису имале разлога за сумњу. Међутим, тешко је поверовати да 31 дете, укључујући бебе, може проћи незапажено у малом насељу. Ово указује на дубљи проблем – колективну равнодушност или страх од уплитања. У исто време, чињеница да су међу ухапшенима судски стражар и његова мајка баца сенку на институционални интегритет.

Да ли је овај случај само врх леденог брега организованог криминала који се несметано одвијао?

Систем који је затајио

Овај случај није само питање појединачних криваца; он је огледало системских пропуста. Брчко дистрикт, унаточ свом посебном статусу и релативно великом буџету, нема институционални механизам за збрињавање жртава трговине људима. Једино склониште тог типа у Босни и Херцеговини затворено је 2023. због недостатка финансирања. Деца су тренутно смештена у хотел, под надзором Црвеног крста и Центра за социјални рад, али то је привремено решење. Шта после? Ко ће им пружити дугорочну подршку – психолошку, медицинску, социјалну? И како ћемо спречити да се овако нешто понови? А да ли ћемо сазнати да ли постоји још нека кућа страве?

Истрага, у коју су укључени Еуропол, СИПА и други регионални актери, обећава расветљавање случаја, али остаје нејасно колико ће дубоко посегнути. Ако су родитељи заиста остављали децу на чување, да ли су и они жртве сиромаштва и очаја, или саучесници у мрежи трговине људима? А ако су деца украдена или продата, где су била сва та нестала деца пријављена и зашто нико није раније реаговао? Хрватске власти проверавају аутентичност докумената, али чињеница да шесторо деце има хрватске пасоше, а да се не води као нестало, додатно компликује ситуацију.

Шта сад и како даље?

Овај случај захтева више од пуког хапшења осумњичених.

Прво, потребна је транспарентна и темељна истрага која ће разоткрити не само извршиоце, већ и мрежу која је омогућила овакав злочин.

Друго, идентитет деце мора бити утврђен што пре – ко су њихови родитељи, одакле долазе и да ли их неко тражи. Ово није само питање администрације, већ и хуманости.

Треће, држава мора хитно успоставити системске мере за заштиту деце – од боље контроле граница и докумената до институционалне подршке за рањиве групе.

Друштво, с друге стране, мора се суочити са сопственом улогом.

Колико дуго ћемо затварати очи пред сиромаштвом, просјачењем и експлоатацијом деце, правдајући то као „нечију приватну ствар“? Овај случај није само трагедија 31 детета, он је позив на буђење за све нас. Ако не реагујемо сада – и то не само емотивно, већ и конкретним акцијама – остајемо саучесници у тишини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: