Андалузијска трепавица

Прича ми Луис Буњуел – док из џепова поштарских панталона истреса слану воду – да су мртви магарац на улици, скалпел и око, било све с чим је располагао једне ноћи, сам, у некаквом импровизираном простору, којег је – чему свједоче пар надљубавних и неадресираних писама, за која се, упркос очигледном недостатку доказа, ипак вјерује да су била намијењена једној талијанској љепотици поријеклом из Тоскане – посјећивао у оним данима кад је имао незадржљиву потребу створити какво дјело, јер тај се простор налазио на периферији града, и кад би Буњуел одличио се тамо отићи, једно је врло добро знао: требам промијенити два трамваја, што значи, ако се простора икад докопам, тамо се морам на неколико седмица склонити од свијета, и по разним скицама наћи оно из чега би дјело могло бити подигнуто, а већ имам пар сцена које ме нагоне на сањарење, попут оне у којој из висећег прозора израња упокојена млада, у вјенчаници која мирише на мјесечасте таласе.

И, тако смо сједјели неколико сати, опијени старим, црним вином, којег је он отварао својим магичним офингером – у чијем је троуглу спавала близанкиња риба! – рецитујући ми следеће стихове, од једног француског, рано преминулог аутора, чије име није хтио да каже, а што, можда, и није толико битно, ако успијемо да се у потпуности предамо стиховима.

У црвеном корсету
Долази Гала
И шиба ме љубављу
На једанаестом спрату од стакла и алуминијума
У коме још пулсира дијамант
Са лављим срцем
У коме је изгравирано неколико необузданих бројки
О коме црвена господарица ноћи зна све
Текући уз слатке воде у Кући радости што заудара на отежали опијум
Опшивена завјесама дугим колико и улица гдје је настањена

Онда, Буњуел се полако подиже – са бисторооким погледом и доњом усном која увијек бијаше превише оклембешена – из дремљиве наслоњаче, и поче објашњавати како је створио музичку кутију из којег непрестано теку некакви џез тонови, можда баш они за које ће једном – ничим ненаметљив и увијек у пратњу супруге – Т. Адорно рећи да су исувише буржујски и да су музички непотковани.

Тада сам разумио – кроз уски прозор угледавши зелено-сребрни грудни кош муње – да је Буњуелов бог у потковици, преко које, у подне, пада тугљива сјенка обрве, управо оне госпође коју ће, на крају, сопствено млијеко смртно повриједити.

Цетиње, садашњост

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: