Андрић

Пише: Батрић Бабовић

Поводом 50 година од смрти Нобеловца

Немогуће је без страхопоштовања писати о Иву Андрићу. Прошле су деценије пустиње без књижевне мисли и ријечи југословенског великана. Послије његове смрти дошло је до помјерања свјетске геополитичке шаховске табле. Распали су се СССР, СФРЈ и Хладни Рат. Стасали су међусобни и најчешће једнострани погроми, проломи, бљескови и олује. Касније су стасали милосрдни анђели и немилосрдни бојовници. Све их је у свом укупном дјелу предвидио и прорекао. Универзалном књижевном ријечи и анализом. Након тога је наступило доба кад је требало урнисати његову књижевну величину. Како и зашто остаје дилема и питање за које „не постоји“ одгонетка. Круна архитектонике постандрићевског доба јесте битисање полуистина у пожару свјетова. Највероватније због тога је и изњедрен труд да се Андрић оцрни и прикаже као личност која је блиједа копија сопственог књижевног дјела и Нобелове награде за књижевност. На сва ова немила запажања најбољи одговор даје сами Иво Андрић.

„Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича младића који је зашао на опасан пут да тражи срећу и није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета поред пута заседао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак. Тај младић је оличење опште и људске судбине: с једне стране, опасан и неизвјестан пут, а са друге, велика људска потреба да се човјек не изгуби и снађе. Да остави трага за собом. Знаци које остављамо иза себе неће избјећи судбину свега што је људско:пролазност и заборав. Можда ће остати неопажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је потребно и природно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лутања и искушења и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини“.

Кад се на ово штиво додају „Писмо из 1920“ и „Беседа“ добија се трилогија новог стоицизма цјелокупне књижевности. Било да се почиње једним, другим или трећим насловом, било да су почетак, средина или крај било који дио ове трилогије, из постељице балканских судбина порађа се надчовјечанска универзалност књижевног дјела Ива Андрића.

Није случајно генијални Емир Кустурица саградио Андрићград, нити „случајем“ постоје Андрићеви институти. Некако се читкије и кристалније кроз пету деценију његовог пресељења у виши свијет виде све ране балканских народа, сатрули прокључали босански лонац и ефемерна југословенска политикантска заоставштина.

Над сва три побројана ожиљка надлијећу силе Еx Понта, Немира, Травничке хронике, На Дрини ћуприје, Јелене жене које нема, Омер паше Латаса… Турцизми, Османско Царство, Запад и Исток. Све у редовима и између редова. Од тада па до данашњег дана. Како у граду гдје је Иво Андрић прекинуо писање и провео рат, тако и у оном граду гдје је некад било пуно народа коме је Иво Андрић завјештао своју књижевност.

„Трајно је само оно што није добило облик ни име, што никад није ни напуштало бескрајне и вечите пределе непостојања“.

Овако је писао Иво Андрић.

Јесмо ли га схватили до краја?

Ако краја синтезама и анализама Ива Андрића уопште може бити!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: