Андрић остао енигма, без физичке димензије за све осим за једну жену

Био је то врхунац једног живота, једне каријере и једне амбиције. Иво Андрић схватао је да је све што је радио на свом кривудавом, али увек сврховитом путу дошло до свог исходишта оденутог у највеће литерарно признање.

Пошто је одиграо неколико врхунских театарских улога живота, након што је био младобосанац, изворни Југословен, врло кратко време масон, смирен у лику југословенског комунисте и српског писца, Андрић је потврдио да писац треба да буде учесник, али не предводник свога доба да би добио довољно простора и времена да напише своја велика дела.

Увек проницљив посматрач, стојећи ћутљив помало са стране, никад насмејан, никад собом задовољан, више сам него с неким, одан различитим политичким идејама, али само до страница својих забелешки, а никад до свог срца за које годинама нико није знао да ли је ичему поклоњено осим литератури – Андрић је за своје савременике остао енигма која нема одгонетку.

Таква су, говорило се, и његова дела.

Андрић је био наклоњен Србима пре свега, али је веома јасно био и за католичке фратре, врло одређено и за Турке (шта год данас против тога говорила нова муслиманска критика), неподељено наклоњен деци, јасно опредељен женама, па и сањарима, маштарима, новаторима, и супротно, тврдим вратарима, чуварима вере и крутог османлијског поретка – свима по мало, али никоме посебно.

Какве су то приче, чуло се још пре Другог светског рата; какви су то романи, многи су се запитали већ почетком педесетих година прошлог века? У њима нема кривих и правих, у њима нема сасвим добрих, а тек врло ретко налазе се несумњиво зли. Пате моћни због моћи, пате угњетени због немоћи.

Бранко Лазаревић пише: „Андрићева проза је као прозор који вазда показује најлепши, али увек исти видик.“

Куда иде тај стегнути и зауздани брод, питају се и други? Што се у њега не унесе мало пијанства? Зашто нема бар мало раскалашности? Због чега писац не пише о зноју, крви и сузама својих јунака, већ су они пре морални принципи, него жива тела која ходају у простору?

Писац је, поновљено је у овим текстовима, исти као и његови јунаци, односно они су налик њему. Врло вероватно да је свет гледан кроз Андрићеве очи био сасвим налик његовим романима.

Упркос великим догађајима, револуцијама и краљеуморствима, упркос два светска рата са нечувеним зверствима – за једног посматрача тај свет је изгледао као борба неспојивих принципа и рвање људских нарави.

Чињеница је да Андрић није лако отписивао људе управо стога што их није лако ни приписивао у позитивне или блиске себи.

По свему што знамо, увек је настојао да нађе нешто што оправдава нечије поступке, па ма колико да се с њима није слагао.

Такав је био према обичним људима, такав и према покретима и њиховим вођама. Нико осим њега није успео да упозна три кључна историјска актера епохе – Хитлера, Стаљина и Тита – и да ни о једном не остави ниједну лошу реч!

Нико као Андрић није стигао до толиког броја читалаца, а да се у њиховом друштву није пре свега осећао нелагодно, а да је упркос томе, тај исти писац на другој страни, највећи део новчаног дела Нобелове награде, оставио за развој библиотечког фонда Босне и Херцеговине, односно управо тим читаоцима.

Али то је било нешто друго: то је било бескрвно, то је било на даљину.

Људи, могло би се стога рећи, тек с нешто претеривања, за Андрића нису имали физичку димензију.

Изузетак је била само једна особа: Милица Бабић.

РТС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: