Андрићеви стваралачки заноси: Шта ново критичко издање говори о српском Нобеловцу
1 min read
Иво Андрић
Пред поштоваоцима књижевног великана налазе се критичка издања збирке приповедака „Кућа на осами“ у два тома (приредила Марија Благојевић), збирки лирске прозе „Еx Понто“ (приређивач др Јана Алексић)и „Немири“ (приредио проф. др Милан Алексић) и „Лирика“ (приређивач Милан Потребић).
У уређивачком одбору овог великог подухвата су академик Миро Вуксановић, председник, др Жанета Ђукић Перишић, управница Андрићеве задужбине и проф. др Зорица Несторовић, руководилац пројекта и уредник, која, за „Новости“, каже:
– Критичким издањем својих дела један писац добија посебно утемељење у култури којој припада. На основу њега настаје низ других врста издања која на нашем књижевном, друштвеном, националном, научном, образовном, језичком, духовном обзорју фигуру тог писца дубље научно заснивају, документарно утемељују, чине да видимо шири и дубљи културни и друштвени значај његове мисли и дела. Овим издањем српска култура показује одговоран однос према личности по којој се препознаје, личности која је на најдостојнији и незаменљиви начин представља. Тај однос је знак зрелости културе једног народа.
Овај подухват припада типу историјског критичког издања у коме су, кроз детаљне и свеобухватне анализе рукописне грађе и свих штампаних издања неког Андрићевог дела, приређивачи утврдили његов основни текст уз апсолутно поштовање пишчеве воље. Притом су анализирали све мене које је одређено дело имало од свог настанка до последњег издања за пишчева живота, а донета је и рукописна грађа релевантна за генезу одређеног дела, уз истраживање контекста настајања и објављивања свих издања једног дела.
– Дакле, то није, како би неко могао помислити, скуп књижевних критика и тумачења Андрићевог дела већ је то сам Андрићев текст истовремено присутан у свим својим облицима (основни текст, верзије, варијанте) – каже Несторовићева. – Приређивач посредује свеукупност Андрићевог стваралаштва тако што доводи у везу све фазе у настајању неког Андрићевог текста и видљивим чини све његове слојеве. Захваљујући текстолошким поступцима – сликовито речено – отварају се капије времена и пажња усмерава ка динамичком процесу настајања текста. То чини да осећамо пулсирање Андрићевог стваралачког била чије дамаре ослушкујемо у свакој пишчевој текстуалној промени у рукописима као што су инверзије одељака или реченица, промена имена јунака или наслова текста, осмишљавање другачијег завршетка. Зато је критичко издање место најблискијег сусрета са неким писцем.
Треће коло открива распоне Андрићеве осећајности и идеја, спајајући дела која су обележила почетак његовог књижевног стваралаштва са великом завршницом пишчевог рада на приповеци као језгру његове уметности, истичу у Задужбини Иве Андрића. Настао на таласима Андрићевог личног суочења са граничним ситуацијама заточења и болести у годинама Првог светског рата, „Еx Понто“ оглашава пишчеву мисао о егзистенцијалном трагизму појединца и жеђ за слободом, прожете лиричношћу и меланхолијом. Духовност и уметност као сидра отпора сваком злу, у свим временима, чине да та збирка снажно привлачи читаоце и сто година након првих издања из 1918. и 1920. „Немири“, чије је прво издање из 1920. уједно и једино које је за Андрићева живота објављено у целини, задржавају контемплативно-естетску основу уграђујући у њу Андрићеву мисао о улози писца у друштву и историји. Књига „Лирика“ доноси издање свих осталих објављених и необјављених Андрићевих песама у прози и стиху, показујући пишчев однос према лирици, од првих штампаних песама „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављених у „Босанској вили“ 1911, до позних година његовог живота.
Подсећајући да Андрић није ни своје збирке лирске прозе ни своју лирику уврстио у издање сабраних дела које је изашло за његова живота, Несторовићева указује да су приређивачи осветлили пишчев континуирани рад на текстовима песама у прози и стиху у оквиру припрема за оно издање које је називао издањем својих целокупних дела и на којем је радио пред крај свог живота. Резултати њихових текстолошких истраживања показују најтананије валере Андрићевог песничког стваралаштва и поетике у његовом свеукупном развоју од 1911. до краја живота. Стога ће ова издања допринети бољем сагледавању места које лирика има у пишчевом стваралаштву.
У годинама пред смрт, српски добитник Нобелове награде за књижевност припремио је збирку приповедака „Кућа на осами“, објављену постхумно 1976. године. Исткана прецизно до појединости, та збирка говори о причи и приповедању као великој теми Андрићевог стваралаштва. Андрићеви ликови који приповедачу казују о својим животима, желећи да их он стваралачки уобличи, откривају модерност пишчевих приповедачких поступака. Сусрети писца и његових јунака, смештени у међупростору сна и јаве, у чудесној кући на сарајевском брду Алифаковац, трајно су сведочанство о Андрићевој животној посвећености причи и приповедању, истичу у Задужбини.
– У сваком од објављена три кола изнова се отварају и затварају концентрични кругови Андрићеве поетике чинећи видљивим све кораке које је наш нобеловац учинио на својој стази стварања, све догађаје који су пратили живот његових дела, егзистенцијални трагизам који сенчи његова рана искуства о сопственим сударима са историјским догађајима, као и његову свест о положају човека у историји која показује у суштини непроменљивост људске природе у временима која се мењају. Сусрети приређивача са писцем у овим књигама откривају Андрићев стваралачки занос и сталну тежњу да у сваком аспекту постигне максимум – закључује проф. др Зорица Несторовић.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ово је стварно значајан подухват. ово је тзв “канонско издање“’андрићевих дела које истраживачима омогућава да на једном месту нађу све и да не копају по библиотекама тражећи разне верзије. српска култура ово ретко ради. колико ја знам постоји нешто слично са алексом шантићем али нису обухваћене све песме. андрићева задужбина је једина задужбина неког писца која се озбиљно бави послом збох ког постоји.