Анонимност у црногорским слављима

Пише: Јанко Јелић

Колико год поразно некоме звучало, Црна Гора је као некаква држава негдје од половине двадесетог вијека, па до данас, све учинила да по много чему постане једно велико застиђе.

Полигон за стид и бестидност. Од времена оцеубистава и масовних братоубистава, па преко времена шпијања и затварања рођене браће, па преко рушења Његошевог гроба, па преко крађе сопствених добара из сопствених кућа, па кроз ратове због личних немира, па кроз времена извињавања и посипања пепелом, па кроз фазу самоодрицања, па кроз трагикомичну транзициону метаморфозу, све до данашњег времена потпуне објаве промијењеног лика, времена када су скинути завоји са лица земље над којом је извршена пластична операција и којој више ни лично име не пристаје.

Дакле, све застиђе за застиђем пред којим многи савијају поглед, а неки други печено гледају, мислећи да тако могу учинити да се застиђе претвори у истину и нормалан животни ход. Наравно у том невиђеном низу застиђа има и оних примјера којима би се ваљало и поносити, али о њима не смијемо овом приликом, да их не упрљамо и тако изгубимо наду да смо икад ишта вриједјели.

Елем, стигли смо у године кад смо се свијету објавили као нови, потпуно другачији, и као такви сасвим лијепо пашемо да се попут неког маргиналца у екипи дворских луда мотамо међу моћнима. И то је то, нит сметамо нит ваљамо. Успјели смо да у себи побиједимо све непријатне и неприхватљиве истине, да са себе отресемо бабе и ђедове, и да коначно престанемо да будемо Срби. И тако, преставши да будемо оно што јесмо, наравно постали смо НИШТА. Али, није ни то тако страшно, таман такви и потребују глобалном интеграцијском вашару.

Ипак, имамо један проблем, живи смо. Јесте, одиста, неки облик Божијег чуда да постојимо овакви, али из неког разлога Свевишњи нас држи. А, како смо живи, дешава нам се да се вратимо у нашу кукавну стварност. Дешава нам се да се сретнемо са собом и то нас заболи. Заболи нас бесмисао кад се са вашаришта вратимо у своје земунице заклоњене иза неколико паноа које смо добили као једну од донација из Русије, иза кулиса произведених у фирми кнеза Потемкина. А, шта ћеш у земуници наћи него подземну мемлу и чамотињу, безначајност, маргиналност, небитност. И шта ћемо онда, кукавци, него да изађемо на џаду која нам пролази између Потемкинових кулиса и да развијемо барјаке и транспаренте, па да славимо.

Ове године смо, чини ми се, славили више него прошле, иако смо прије годину дана имали јубилеј независности. А разлог је у томе што смо имали изборе у мају. И то двоје избора. Прво предсједничке, па онда локалне. Несрећа Дана независности је била у томе што се погодио између два много битнија догађаја. Знам да има оних који још увијек вјерују да је државни празник важнији од изборног дана, али, дај да се не лажемо, да није било свих ових изборних побједа наших садашњих владара не би било ни државе, ни њених празника.

Избори су нешто најважније и најсветије у Црној Гори, поготову ако на тим изборима побиједи ДПС. Дакле, како је „свијетла мајска зора“ пала у сјенку „најсвијетлијих мајских изборних вечери“, тај празник за ову годину и није вриједно помињати. Међутим, остала су нам још три датума да обиљежимо након маја и, ево, трудимо се, и потрудићемо се.

Како је прошао 27. мај, што се нас тиче, јун смо комотно могли избацити из календара. Прво, зато што је био кишан, а друго што смо једва ишчекали јул, и то петак тринаести. Тог тринаестог дана и петка у мјесецу јулу сам гледао информативну емисију Телевизије Никшић. Као унук страдалих партизанских бораца и родољуба не могу а да се не осврнем на такве јубилеје, колико год били контраверзни и колико год данас изгледали обесмишљено и злоупотребљено.

Општински и државни предсједник отворили нови градски трг, а на тргу споменик народном хероју Љубу Чупићу. И слушам ја од новинарке биографију народног хероја, која се завршава констатацијом да је млади никшићки револуционар убијен од некаквих домаћих издајника. И ни ријечи више. Ни ријечи о томе ко су ти домаћи издајници, како се звала њихова организација, како су се они звали, кога су и шта они издали, и оно најбитније, коме су издали оно што су издали. Ни ријечи о окупаторима и о окупацији. Ни ријечи о фашистичкој Италији и њеним војницима и њеним окупационим намјесницима. Из свега наведеног неупућени, а ми смо већином такви, може се схватити да су Италијани у вези са поменутим догађајем били запослени искључиво као фотографи. Дакле, све одише анонимношћу. Поуздано једино знамо да се страдали момак звао Чедомир Љубо Чупић и да га је на стрелишту фотографисао неки Италијан.

Дакле, можемо рећи следеће: анонимним грађанима Никшића је представљена жртва слабо познатог револуционарног активисте, кога су убили анонимни домаћи издајници, а пресудио му је неки анонимни судија, под покровитељством неких анонимних војника за које нико не зна којој војсци су припадали. Све је то овјековјечио анонимни фотограф, који је случајно био Италијан. А на самом споменику ни постамента, ни уобичајеног натписа, чак ни имена херојевог. Само кип који баш и не личи на онога који се везан смијао. За коју годину ће се вјероватно појавити неко ко ће тврдити да то и није Љубо Чупић.

Друго црногорско славље за ширу јавност било је помало изненађујуће. Досад смо се за славља углавном дуго припремали, што законски, што медијски, што финансијски. А ово славље нам је дошло баш некако с неба па у ребра. Мислим да ни најупућенији у црногорску збиљу нијесу знали да је овдашња држава почела да слави операцију хрватске војске под звучним називом „Олуја“, а која је један од последњих чинова у великој операцији коју је један познати научник и католички теолог назвао по латински Магнум кримен. Кад сам видио онога несрећника што се поперио међу бјелосвјетским униформисаним башибозуком, окупљеним на прослави Магнум кримена у држави која се на Магнум кримену утемељила и њиме своју дјецу задојила, био сам помало ван себе. Клео сам и псовао, а мало ми је фалило и да заридам. Али сам се ујутру охладио, почео сам да осјећам оно што иначе гајим према свим поштоваоцима и баштиницима тековина Магнум кримена, а то је дубоки презир и лака туга због тога што постоје такви људи и зера стида што имамо исте крви и иста имена и презимена. Кад сам се с презиром помирио почео сам и да жалим тога мученика.

Послали су га надређени не марећи за његову срамоту и муку коју је морао бар на трен осјетити у желуцу, а можда и у срцу. Послали су га они што у њему не виде човјека већ роба који служи и који не би смио да мисли и нешто искрено осјећа. Послали су га да му сломе врат, а не да га уздигну и уваже. Послали су га да би њиме увриједили мене. Да би на крају прокопали јаз између нас двојице, да се више никад не осјетимо браћом. Али, не знам, можда смо ми Срби стварно осуђени да пропаднемо баш због тога што је мени њега жао, а никако не могу да осјетим да тог човјека мрзим. Јер кад бих га мрзио то би било као да мрзим човјека коме је стегнута омча око врата и који се копрца на вјешалима. Њега су на вјешала послали његови претпостављени и неће чути његов ропац. Не кажем да ћу за њим обући црнину, али сигурно нећу ни да пљујем на мученика. Радо бих му конопац прекинуо и спасио га, али се срамота не сијече сјекиром, већ се њени чворови распетљавају деценијама, некад и генерацијама. Зато ми остаје само да спустим поглед и окренем главу и помолим се за спас његове дјеце.

Да његова дјеца не доживе оно што је славила униформисана и неуниформисана гомила бестидних аветиња испод двије шаховнице, са црвеним и са бијелим почетним пољем. И сигурно је да не бих писао ни о њему ни о овом новом и ненаданом црногорском слављу да нијесам примијетио једну сличност са претходно описаном прославом тринаестог јула. А то је, такође, анонимност. Јер срамота и застиђе никако не би били потпуни да им последњи печат не да неко од државних органа Црне Горе.

Опет анонимно се огласио неки глас из министарства војске и рекао да је наша нова прослава „цивилазацијски чин“. У принципу, прославе одиста имају везе са цивилазацијским чиновима, јер се на прославама обиљежавају значајни датуми, односно догађаји који су по нечему унапредили људски род, наше животе, дакле, цивилизацију.

Такође, и „Олуја“ и цијели Магнум кримен имају везе са цивилизацијом, само у обрнутом смјеру. Те ствари су уназадиле, па на моменте и поништиле цивилизацију. Преко 2000 мртвих, преко 250000 прогнаних, силовања, мучења, масакрирања, бомбардовање колоне цивила, ко зна колико трајно уништених материјалних добара, трајно одузета права на имовину, на повратак у родно мјесто, на рад, на постојање. О каснијим последицама овог ужаса не смијемо ни мислити. Уништени животи, разорене младости, подијељене породице, болести, биједа… Ово је најкраће што би се могло рећи о достигнућима тог „цивилизацијског акта“ који је званична Црна Гора заједно са Хрватском и осталом кукавном дружином прославила тим „цивилизацијским чином“.

Анонимност аутора саопштења војног министарства говори о томе да се тешко може наћи неки њихов службеник да каже да „Олуја“ није злочин, и то најтежи. Међутим, анонимност све омогућава, поготову што су и жртве злочина анонимне. А када неког посматрате као безименог, па још ако је тај безимени Србин, онда би и присуство Томпсоновом концерту у Глини (мјесту у коме је љета 1941. неколико ноћи заредом вршено клање Срба и то у православној цркви, која је након злочина сравњена са земљом) за анонимног писца саопштења министарства војног могао постати „цивилизацијски чин“.

И пошто смо управо прославили један значајан датум из повијести Магнум кримена и самим тим допринијели остварењу тог великог „цивилизацијског“ пројекта, ред је био и да наставимо истим „цивилизацијским“ ходом. Наравно, наставићемо са слављем.

Али, чисто да би нам било још занимљивије, овај пут ћемо мало окренути ствари, умјесто славља, забранићемо славље. Поставићемо забрану да бисмо за десетак година имали још један јубилеј. Ево, ко ће да се клади да ће код нас за једну деценију бити установљен нови празник који ће се отприлике звати „Дан домовинске захвалности и дан забране прослављања Подгоричке скупштине“! Наравно, и ово наше забрањивање и будуће прослављање забране неће проћи без наше насушне потребе, анонимности. Додуше, сами доносиоци забране овај пут неће да остану анонимни. Итекако ће се испрсити и свијету показати, премијер и његови министри, а уз њих и још читав батаљон политичких комесара, идеолога, новинара, научењака и сличних чланова црногорске елите. Они ће, наравно, да раде оно за шта су од Бога дати и послати, да бране „хиљадугодишњу“ државу и њене тековине, јер је држава (Боже, како то познато звучи) опет нападнута. И посматрано са стране, нема ту ничег чудног.

Једна идеологија је успоставила државу и један систем у коме његова елита живи добро и ужива у својој бахатости и самодовољности, те, према томе, потпуно је нормално да тај поредак и брани од свега што му не одговара. И све то јавно, законски и брутално.

Међутим, има један проблем који посебно тишти забрањиваче будуће прославе. Они који именом и презименом подржавају забрану труде се да сачувају анонимност оних који би на тој прослави били поменути. Јер, у свим напоредним расправама и тандарањима о Подгоричкој скупштини од стране дворских научника и паметара никако се не помињу имена учесника, делегата те скупштине.

Дивно је и лако паламудити о времену које иначе не желимо да разумијемо из позиције данашњег озакоњеног црногорског безакоња. Нашироко разглабати о свему, осим о главноме. О легитимности и легалности, о нестајању државе која је већ нестала, о прогону династије која је већ била прогнана, о „посрбљивању“ и „посрбицама“, о Божићној побуни, али никако не помињати двије ствари. Дворски паламуди не помињу да црногорску државу није срушио нико до велика Аустро-угарска, баба данашње ЕУ. Та иста је натјерала и краља и цијелу династију у бијег. Та иста је укинула институције и законе државе Црне Горе. Та иста је забранила ћирилицу. Та иста је срушила Његошев гроб и оскрнавила његове кости. Али, много битније за све нас је оно друго. У Црној Гори се на званичном нивоу апсолутно ћути о именима и презименима оних који су нас званичном одлуком ујединили са Србијом након ослобођења од Аустро-угарске. Ако бисмо набројили њихова имена и издеклемовали њихове биографије капа би нам се добро заврћела, јер би многи данашњи кућићи и оџаковићи морали да на Подгоричкој скупштини препознају своје ђедове. А замислите младог црногорског демократу и НАТО промотера, или неког најобичнијег гласача антисрпске лепезе странака, који се досад дичио својим поријеклом и племенским сердарством и капетанством кад би невољно морао да призна да му је ђед издајник. А уз то су му издајници и давно почивши рођаци, кумови и комшије, они који су тог ђеда изабрали и послали да их представља, па и они који се том избору и самој скупштини нијесу супротставили. Салиј – прелиј, готово читаво покољење издајника је живјело у Црној Гори те 1918. Ови данашњи Срби су нула од издајника за те тадашње. Ако, онако у духу грађанских вриједности, прихватимо званични државни став који каже да је Подгоричка скупштина акт рушења државе и акт прихватања окупације, онда је она неспорно и акт издаје државе.

Али мука је у томе што нема издаје док је неко не почини, те морамо допунити „државу“ и њене званичне паметаре, па додајмо: Ако је Подгоричка скупштина акт издаје, онда су сви њени учесници издајници, чак и у околностима да су сви били под присилом. Нијесам ја сазивао Подгоричку скупштину, нити на њој одлучивао. Није ни мој ђед, али нечији јесте, па нека данас неки унук каже да ли је на то поносан, или би ђеда постхумно и ретроактивно осудио за издају државе.

И ту долазимо до поенте наше анонимности. Најбоље нам је осути дрвље и камење на српске „окупаторе“ и на Подгоричку скупштину као неки збор непознатих и злих ванземаљаца, чија имена не знамо и које су, опет, делегирали неки фантом-бирачи.

Од жеље да се поменута анонимност сачува долазимо и до суштине забране. Не боје се лажни државотворци славља и барјачења која су некад истим поводом и сами организовали. Они се боје да им се прочитају и објаве имена ђедова „издајника“. А ја бих, да се нешто питам, за ову стогодишњицу само то радио. Па нека држава и државни врх, са оним батаљоном „патриота“ и „интелектуалаца“ муку сопственог идентитета са њима расправе, ако смију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: