Антић: Алцхајмеризација трулог Ђукановићевог режима одавно почела

Пише: Чедомир Антић

Кажу да када Бог одлучи некога да казни, прво му одузме разум. Да ли се то дешава са Милом Ђукановићем? Какве су то нервозе када је све потаман?

Туриста никада није било више. Црна Гора је једина држава у којој млад човек, тридесетогодишњак, може самостално да покрене милионски бизнис. Чланство у НАТО-у још увијек грије срца свима који су од недемократског приступања Црне Горе имали неке користи. Учлањење малене Диоклије у ЕУ је само питање тренутка и (а о томе куси тинк-тенк око предсједника свакако много размишља) подјеле улога: хоће ли Црна Гора приступити Европској унији или ће бити обрнуто? Можда распала ЕУ приступи реформисаном Монтенегру. Свој – своме; гори – бољем.

Као и свако много успјешан, или можда са прекинутим везама са реалношћу, тако и Ђукановићев режим отвара све више фронтова. Поштен и на своју штету, прогони своје непријатеље због сарадње са собом самим! Ја то заиста никада нисам чуо. Умјесто да ухапсе и оног финог тремароша који је за партију и вођу преузео мито у износу од безмало 100000 евра, они сада по Европи гоне онога коме је то мито изнуђено.

Да ли Ђукановић заиста мисли да ће му Душко Кнежевић послужити као што је Мишковић послужио Вучићу? Нисам баш сигуран, такве се ствари раде на почетку владавине. Хоће ли Кнежевић постати црногорски Ходарковски – сломљени олигарх кога је побиједио човјек на челу државе мијењајући односе, реалност и принципе на којима је до тада почивала држава? Нема код Ђукановића ни те ширине ни чврстине, аутократа је и он, али ту се сличности завршавају.

Слично је било са Небојшом Медојевићем, послаником ухапшеним и затвореним без укидања имунитета. Толико је режим, а с њиме и службено му судство, био заинтересован да овај преда доказе, који би у крајњој инстанци били непријатни и компромитујући управо за владу, власт и онога ко их оличава. Какав принцип! Што би рекли наши Херцеговци: „Пашчад су пуштена, а камење свезано.“

Но, алцхајмеризација трулог Ђукановићевог режима је изгледа већ одавно почела.

Средином децембра прошле године Медојевић је ослобођен из притвора. Много хтјели, мало чак и започели… Ђукановићу и Душку Марковићу остаје нада која је важна свим старлетама које западну у некакве проблеме. Инфалација скандала може их донекле аболирати у очима јавности огулале на свакакве вијести.

Ја бих рекао да ће Црна Гора, коју Мило Ђукановић тридесет година води сигурним кораком мјесечара, од куме до друге – продајући све што се може изразити у еврима и доларима, па макар да је ријеч и о савјести и образу – ако овако настави прије завршити у јарку него у рату са Ираном. То међутим није био циљ, јер режим је проактиван, нема јарака, већ се незадрживо срља напријед, гдје год то било.

Многима је сметало што су пјесници Црну Гору називали „бастионом слободе“, „горском лучом“ и „српском Спартом“. Сви су они, уосталом, били српски сељаци из које год да су српске земље долазили. Режим је заборавио како је бранећи интересе Црне Горе 1878. руски амбасадор на Високој порти гроф Игњатјев говорио да је она за руско царство „завјетна земља“. Сада смо, међутим, са пјесничке лире спали на инжењерску свакодневицу.

„Блумберг“, коментаришући лоше стање у Црној Гори, назива ову земљу „западњачким насипом“ у региону. Лош на скоро свим пољима режим је, примјећује „Блумберг“, на прагу уласка у Еврпску унију (тврде 2025. године), али је зато Фридом хаус у актуелном извјештају забиљежио пад демократских стандарда, а Репортери без граница рангирају Црну Гору по слободи медија на 103. од 180 мјеста. И ту постоји привремено рјешење. Како је некада свалио одговорност за сваку корупцију на Светозара Маровића, тако ће се Ђукановић вјероватно досјетити да је Душко Марковић пандурским методама Црну Гору од Клинтонове „Македоније“ претворио у један обичан „насип“. Док је Ђукановић сам водио ствари, странци су мислили да је Црна Гора земља, нису тачно знали која, али принцип је важан, сада Црну Гору виде као довршене земљане радове.

Толико проблема… Али зар је то важно, ако у једној држави млад човјек има шансу? Читао сам још 2012. како је двадесетчетворогодишњи диктаторов син Блажо Ђукановић најбогатији члан породице. Имао је некакав одличан пословни простор, изнајмљивао га, штедио, купио од тога пространи стан на Жабљаку. Ја сам био дирнут. Када сам имао 24 године мене је највеће удружење српских професора универзитета прогласило за најбољег студента у Србији.. Када сам се коначно са 28 година запослио, био сам пред одбраном доктората, али је кредит од 10000 евра који ми је требао како бих се некако скућио морала да подигне моја мајка, пошто су ми примања била ниска, а и нисам имао довољно радног стажа. Али, шта сам ја? Некакав књишки мољац…

Овдје је ријеч о јунаку: стриц му да прословни простор, отац концесију за градњу мини- хидроелектрана, а онда се он задужи на милион и по еура. Јадан, како је тешко бити у породици са честитим политичарем. Умјесто да му да и тај милиончић, тјера га да улази у дугове, трансакције са банкама… Као да, не дај боже, пере новац. Што каже наш народ: живи са свецем и буди мученик.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: