Антић: Борба за правду није лака, али је света

Пише: Чедомир Антић

Слушајући и касније читајући Вишњићеву пјесму „Почетак буне против дахија“ увијек ми је некако узвишено, драмтично и невјероватно звучао онај дио у коме небеска знамења позивају Србе на устанак.

Онда сам се једног светосавског дана враћао с факултета, ишао сам погнут и гологав док ми се на глави стварапо брдашце снијега, када су се бијелим небом проломили громови. Била је то црна 1995. година.

Светосавски дан је ове године у Београду био сунчан и топао. Можда година неће бити судбоносна и страшна, а њена знамења нису од вишњих сила… Хорор је, међутим, ту, на земљи, међу нама. У недјељи када ће Милан Кнежевић, један од вођа демократске опозиције и српског народа у Црној Гори, бити осуђен на робију (због, како у пресуди стоји, напада, и то на управо оне који су на подгоричким улицама тукли народ), у главни град Црне Горе стигао је министар спољих послова Србије.

Нисам чуо да је Дачић наступио на Српској телевизији, али сам прочитао о његовом гостовању на Пинку М. Право мјесто за гостовање српског министра. С ове телевизије Дачић је јасно упутио српски народ шта треба, али што је много важније, и шта не треба да ради. Чули смо са екрана телевизије која, иако јој је оснивач и узор једна српска компанија, никада није отворено стала на страну српског народа у Црној Гори и његових легитимних права, да Срби не треба да се баве „великим темама дакле државношћу и НАТО-ом. Тако би их неко могао препознати као „антидржавни елемент. Доживјели смо да Андреј Николаидис у колумни узме у заштиту српски народ у Црној Гори!? Није да би Николаидис био заинтересован за одбрану српског народа, али он мисли да и Срби, попут других народа који живе у Црној Гори, имају право да се изјасне о свим политичким питањима која се тичу државе у којој живе.

Дачићеве поруке су изузетно занимљиве. Свакако у мјери у којој је интересантно сјетити се како је бивши предсједник Републике Србије Томислав Николић препоручивао српским странкама у Црној Гори да ступе у владу Мила Ђукановића. Питам се, гдје је ту одговорност? Чак и да ови безочни и бесмислени савјети нису дати у мјесецима када је затирање српског идентитета и културе један од најважнијих циљева црногорске власти, сјетимо се од кога потичу. Присјетимо се бесмислене и у својој суштини антисрпске политике СПС-а, СРС-а и, коначно, СНС-а према српском народу изван Србије, а посебно у Црној Гори. Како су их радикализовали упрежући их у одбрану лажне југословенске државе у којој права српског народа нису била ни дефинисана, ни заштићена. Како су се, Николић и Вучић, поигравали продајући очајним људима радикалне концепте у које су, како смо видјели, вјеровали само док су им се исплатили и док им се већа власт и моћ нису осмјехнули. Гдје је ту одговорност? Можемо ли уопште да разговарамо о овој теми са особама као што је Дачић?

Прошла је светосавска прослава. Иако српски народ чини 34 одсто становништва Црне Горе, док српским језиком говори и Српској православној цркви припада више од половине грађана, нисам примијетио да је држава на било који начин обиљежила дан српског светитетеља. Али шта очекивати од Ђукановићевог режима? Мене понекад изненади софистицираност његовог зла. Очекивао сам одавно, онај један тенк на улици, наоружане људе око стадиона, а „непријатеље на стадиону...

Митрополит Амфилохије, највиши православни јерарх у Црној Гори, и овом је пригодом за тему своје проповиједи узео многострадало Косово и Метохију. Медији су издвојили мисао да се око Косова и Метохије „ломи судбина свијета“. Сагласан сам. Ријеч је о очигледној чињеници. Само, деветнаест година после окупације и десет година након једностраног проглашења независности, поставља се питање биланса.

Видјели смо да је Српска православна црква стајала на бранику вјере и државе у отетој покрајини. Али гдје су, после свега, резултати? СПЦ није успјела да промијени српске политичаре, ни да народ увјери да треба да живи другачије (корупција, демократија, модернизација, културни образац). Мени је јасно да наша црква нема моћ неких других цркава и вјерских заједница. Позиви не могу промијенити зло стање које је настало одавно и има много узрока. Ипак, за све ове године црква је ваљда разумјела да празне ријечи немају ефекта. Наизмјенично проклињање и благосиљање власти не помажу. Јасно је да СПЦ има велики и неупоредиви ауторитет, он међутим није довољан да уплаши власт, штавише он је опасан за ову слабу и деценијама са свих страна подривану, драгоцјену и древну српску установу. СПЦ не може да се одважи чак ни да своје сједиште пресели у Пећ, а камоли нешто више…

Снаге је потребно правилно процијенити. Ваљано треба усмјерити своје тежње и захтјеве. Борити се за правду је тешко и опасно. Током протеклих стотину година имали смо превише Дачића, а мало Мандића и Кнежевића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: