Антић: „Европске вриједности“ у функцији аутократије

Пише: Чедомир Антић

У јавности Црне Горе и Србије све се ређе спомиње синтагма „европске вриједности“. Можда је разлог томе што истих већ неко вријеме нема… Посебно у пракси. Широм „Нове Европе“ (бивша Источна Европа) учврстили су се политичари Качински, Орбан, Борнсов, Ђукановић… који не само да не маре много за европске вриједности, већ демократију виде само као средство афирмације, оправдања и декорације.

Неко би могао рећи да сличан тренд постоји и у појединим развијеним демократијама. Зар није Макрон у Француској својом популарношћу одредио изборе за законодавну грану власти и промијенио идеолошки портрет републике?

Зар британски политичари тренутно не воде државу у смјеру другачијем од оног који је прије више од годину дана народ утврдио на референдуму? Коначно, зар само политичка традиција, толерантност и недостатак злонамјерних, а заинтересованих великих сила нису спријечили Каталонце у искушењу да пут ка независности трасирају средствима (оружаним) косовских Албанаца, а шпанског премијера Маријана Рахоја да пође стазом Слободана Милошевића?

Један од доказа такве политичке климе у Европској унији је и недавни позив комесара Јоханеса Хана (чија је дужност да брине о сусједској политици и проширењу уније), демократској опозицији Црне Горе да се врати у Скупштину. Режиму је поручио да само покуша да „убиједи опозицију да учини такав корак. Хану није чудно што већина извјештаја, како независних, тако и установа ЕУ говоре о лошем стању демократских установа, корупцији, недостатку грађанских слобода и равноправости народа у Црној Гори… Он позива опозицију да се врати у Скупштину и указује да би даљи бојкот утицао на репутацију државе. Чудно… Ако опозиција није у праву и ако није ријеч о истинској и легитимној опозицији, зашто би онда њен став утицао на репутацију земље?

Посланици Шин фејна у Сјеверној Ирској дуго нису преузимали мандате које су им бирачи редовно повјеравали, зато што нису жељели да се закуну краљици. Упркос кампањама полицијског насиља и терора не сјећам се да је неко у ЕУ рекао да све то руши углед Велике Британије. Питам се како је могуће да, упркос налазима о недостацима изборног процеса, недовољном степену демократије и слабим установама, највиши представници САД и ЕУ увијек нађу начина да некако чак и декларативно помогну Ђукановићевом режиму? Да се Ђукановић опредијелио на било који начин за Русе или Кинезе вјероватно би прошао као Груевски у Македонији. Он то разумљиво није учинио и сада му овако помажу.

Слично је у Србији. За сада Вучићева власт ради и складу са тежњама Вашингтона и Брисела. Није све то ни брзо ни свеобухватно како би можда неко у САД или ЕУ желио, али до сада, упркос повремених пријетњи и провокација, ЕУ подноси Вучића па чак и његову јасно антизападну реторику. Од 2012. године у Србији је изборни процес поново под сумњом. Вреће са гласачким материјалом којима су Николић и Вучић парадирали пред камерама никада нису добиле судски епилог. Замјерке опозиције послије скупштинских избора 2016. и предсједничких избора ове године по први пут су, послије седамнаест година, подстакле хиљаде грађана Београда на вишедневне протесте. Ипак, позив двојице најпопуларнијих српских опозиционих вођа да влада омогући пуну посматрачку мисију ОЕБС-а на предстојећим локалним изборима наишао је на зид одбијања остатка политичке елите. Власт се не оглашава. Владајуће странке, као и дио опозиције, критикују овај предлог. Аргументи су многобројни и углавном бесмислени: једни се присјећају наоружаних верификатора које је Милошевић пустио на Косово и Метохију уочи напада НАТО, други тврде да претходни избори нису били под сумњом.

Посебно је занимљив иступ Чедомира Јовановића. Овај другосрбијанац и политички екстремиста тврди да мисија ОЕБС-а није потребна зато што је ријеч о „запомагању због кога опозицију нико неће разумјети озбиљно, посебно када на предсједничке изборе нису уложени значајнији појединачни приговори.

Јовановић је наравно начелно у праву. Међутим, избори се не фалисификују само на дан избора. Када је опозиција слаба и разједињена, а то је тако по правилу у државама у којима је власт ауторитарна (у развијеним, стабилним и напредним друштвима постоји баланс између власти и опозиције и честе су смјене на власти), онда је дужност других демократија, а посебно паневропских установа да помогну очувању демократије, макар и као посматрачи и свједоци. Не видим зашто би Вучићева власт имала примједбе на посматрачку мисију…Посебно ако немају шта да крију. Изгледа, међутим, да је управо у изборном процесу један од најважнијих проблема и главни извор ауторитарности, која је у Црној Гори имала непрекинут континуитет, док је у Србији у току процес њене обнове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: