Антић: Како је Српска Крајина постала вјечна бол и туга

Пише: Чедомир Антић

На данашњи дан прије двадесет година предсједнику владе Српске Крајине, најмлађе, мученичке државе нашег народа, постављен је злочиначки ултиматум. Након што је у очају прихватио План 3-4, противно вољи свог кабинета, парламента и нације, речено му је да је пред српским народом избор: да капитулира или доживи агресију.

Сјутрадан, 4. августа малена српска земља нападнута је од четвороструко бројније армије. На сваког браниоца престонице Српске Крајине тврдог града Книна долазило је 17 нападача који су надирали са запада, југа и истока. Агресоре су помагале армије НАТО.

Српска војска Крајине доживјела је првог дана рата потпуну блокаду свих електронских комуникација. Радарски системи су бомбардовани од стране авиона Војске САД.

Српска Крајина била је нешто мања од Црне Горе. Усуд српског народа подијелио ју је на три дијела (Крајину и двије Славоније). Уз границе Босне, те Србије на Дунаву, српски народ населио се већим дијелом када је ту била Војна граница Хабсбуршке царевине.

Српска Крајина нигдје није била шира од 30 км. Није зато било тешко да ту земљу у коју су прешле стотине хиљада прогнаника из хрватских градова, чије је становништво било сеоско и старачко, која није имала градова (у Книну је живјело мање становника него у Мјесној заједници Славујев поток у Београду), чији је војник у просјеку био 50 година стар брзо и лако прегазе. Ипак, српски отпор је трајао пуних пет дана, када је пало последње општинско средиште на Кордуну.

Током агресије на српску земљу која је била под заштитом Уједињених нација убијено је 1.852 њених грађана. Око четврт милиона је прогнано. Хиљаде су заробљене, мучене, понижаване…

Пропаст Српске Крајине, срамота Србије и Црне Горе, брука УН, постала је понос и слава Хрватске и њеног народа. „Термопиле“ и „Карађорђа“ које, према мишљењу великог пјесника Јована Дучића, нису имали надокнадили су овом биједном кампањом.

Тамо су се прославили генерали бивши легионари, тусти келнери које је транзиција учинила хрватским Наполеонима, издајници из ЈНА или склеротични партизански олош чији син је доживљавао хистеричне нападе када у Сабору спомену Јасеновац. Возом је у Книн дошао хрватски вођа Фрањо Туђман и успут рекао да је ова земља, када Срба више нема, постала „чиста“ као што је наводно била у вријеме хрватских краљева из средњег вијека. Други воз је довозио стотине Сплићана и других Далматинаца у Книн ради пљачке.

За то вријеме Србија, која се 1992. обавезала да штити Крајину, на државној телевизији емитовала је циркусе. Лично патријарх је морао да затражи од директора РТС-а да престане да занемарује народну трагедију. Србија тога времена настојала је да изађе из међународне блокаде. Себични Милошевићев режим као најважнији национални и државни програм узео је сопствену добробит и одржање. Да је Крајишнике напустио 1991. вјероватно би се суочио са народним устанком, овако после санкција, рата, биједе, година медијске кампање, користећи се сукобима српских вођа и бирајући најгоре међу њима…

Успио је у свом науму. Још није доказано да су крајишке трупе имале наређење упућено из Беграда да се повуку, али све остало је мање-више извјесно. Ранији преговори са Фрејжером и Холбруком садржали су свакако и обавезу Милошевића да преда Крајину. Рушећи мит о „домовинском рату“ Туђманови сарадници су неколико пута писали о договореном рату у коме је Милошевић још 1991. рекао да га Крајина не занима и да, што се њега тиче, могу тамошњим Србима да раде шта хоће.

Касније безусловно укључивање Славоније, Барање и Западног Срема у независну Хрватску потврђује споразум који је допринио разумијевању двије стране у Дејтону, али и ко зна којим другим себичним пословима…

Данас многи говоре како су Срби погријешили не прихватајући План 3-4. Прије свега, Срби су га на крају прихватили, а и да нису, зашто исти не кажу да ли постоји народ који се без рата одрекао 40% територије своје државе и око 70% становништва? Хрватска такође није прихватила овај план, али колико би се дуго одржала аутономија чији би буџет према приходима из 1990. (дакле без непријатељства остатка Хрвтске) износио 18 милиона долара. РСК је за вријеме рата (уз помоћ Србије, наравно) остваривала 7 пута више.

Хрвати нису добили своје „Куманово“ ни „Кајмакчалан“. Напротив, добили су једну дебелу и масну лаж чије су прве и последње жртве. Ми Срби добили смо вјечну бол и најдубљу тугу. Народ који је помагао одбрану Хрватске током вјекова, а омразу стекао зато што је био слободан и имао свога „Риста“ коме није требао папа. Који је заједно са Хрватима изборио народна права. Који је 1914. био жртва прогона, а 1941. геноцида тек је 1991-5 пожелио да остане у Југославији и одвоји се од Хрватске уплашен да му се не понови недавно страдање.

Српски народ Крајине нестао је заувијек, данас је пропао или интегрисан у Србији, а у сиромашну и одавно запуштену постојбину желе да се врате само старци загледани у гробове предака.

Без мржње према лажној браћи… Без жеље за јаловом и проклетом осветом. Згађен над злоупотребом жртава и некрополитиком која је дугорочно упропастила Бошњаке. Кажем да плачем за народом Јанковић Стојана, Николе Тесле, Владана Деснице, Радета Жигића, Христофора Жефаровића, патријарха Павла… Нека ми буде опроштено што парафразирам један свети стих: „На рекама европскијем, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Крајине. “ Завршиће се једном и ово наше „Вавилонско ропство“. Истина ће побиједити лаж, правда зло, а живот смрт.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: