Антић: Милова Црна Гора нема пријатеља у свијету – она има газде

Пише: Чедомир Антић

Прошло је тринаест година од успостављања независне Црне Горе. У то вријеме Срби и Србија жељели су очување заједнице двије државе, каква год она била.

Црногорски национални покрет, иако сумњиве већине, желио је независност. По сваку цијену. Србија је била спремна да због државне заједнице, која није била ни „држава, а ни српска“, да жртвује права Срба у Црној Гори, поједина права својих грађана рођених у Црној Гори и сопствену државну независност.

Режим Мила Ђукановића, који је одавно прогутао и сварио црногорски национални покрет, био је спреман на све само како би стекао независност: да се потчини било коме у свијету (зар став о 1914. и 1941. години не говори довољно о томе), да прихвати сваку политику и свако савезништво, само под условом да настави тихи грађански рат у земљи и продужи обесправљеност српског народа. Независност је успостављена и Црна Гора је пошла путем на коме су је, према тврдњама режима, чекали мед и млијеко.

Гдје је Црна Гора данас, након тринаест година, када узмемо у обзир да јој нико није сметао и да је њена власт радила све што жељела и што су јој рекли?

Статистике су непоколебљиве. „Шампионка интеграција“ има готово истовјетну просјечну плату данас, као и прије тринаест година! Данас је чак два евра нижа него прије двије године. У односу на просјечну плату у Србији која нема туризам, није чланица НАТО-а, улаже милијарде на Косово и Метохију… та плата се није повећала ни за 10 одсто. Но, зато је минимална зарада у Србији виша за читавих 17 одсто, него у Црној Гори у којој еври по туристичким и другим основама долазе у камионима.

У Црној Гори пребогатих власти чак 60 одсто становништва живи испод „границе сиромаштва“. Више од половине запослених (њих 54 одсто) прима мање од половине просјечног личног дохотка. Дакле, мање од 250 евра. Кад томе додамо пензионере долазимо до податка да у држави, која ће следећа (једног дана, а можда и прије) ступити у чланство Европске уније, чак 376 000 грађана (додајмо ту и дјецу, студенте који живе од њихове сиротиње) има приходе ниже од 250 евра.

Црна Гора се у међувремену задуживала, па је њен дуг прије тринаест година износио 700 милиона евра, а данас је 4,6 милијарди. Од капиталних пројеката, међутим, још увијек нема ништа, осим ако нису приватни, наравно.

Црна Гора, која је међу првима у свијету признала независност Косова и Метохије, завела санкције Руској Федерацији и ушла у НАТО, наотварала се поглавља у преговорима за чланство у ЕУ. Затворила их је свега три само једно више него Србија, њена главна жртва и предмет одвратне политичке издаје.

Црна Гора је јединствена и по томе што је једна од двије европске земље без националне већине и једина која обесправљује читав један свој народ Србе. Срби су били обесправљени од 1941. године, ипак постојање заједничке државе прикривало је ту чињеницу. Да би подсјетила Србе и Србију шта је и каква је и да не рачунају на комропомис или поштовање правне државе, црногорска власт је током протеклих тринаест година поново и формално обесправила српски народ, прије свега бришући, све до последње ситнице, елементе некаквог заједничког идентитета.

Да је тако градила аутопутеве, Црна Гора не би била „еколошка“, него „асфалтна и бетонска“ држава. Упркос спремности српских странака да прихвате и независност и нови устав, до данас је ћирилица темељно избачена из новина, школских уџбеника, установа укратко из свега што има везе са државом. Професоре избацују из школа, ученике кажњавају због правдољубивости, српским политичким представницима суде и осуђују их на робију. Православне богомоље руше, свештенике протјерују, најављују национализацију већег дијела црквене имовине.

Ако је већини грађана Црне Горе све ово прихватљиво, зашто би се мањина љутила, и да ли уопште има разлога да неко из сусједства због свега тога брине? Само та већина је после свега јако сумњива. Црногорски режим се побринуо да увијек буде на страни насилнијег дијела свијета, па данас чујемо мислиоца из Граца који каже да је проблем у томе што „недемократски дио Црне Горе жели у НАТО и ЕУ“. Овај Европејац, по мјери идеалног с почетка четрдесетих година прошлог вијека, вјероватно размишља о смислу демократије у датом случају.

Црна Гора Мила Ђукановића нема пријатеља у свијету, она има газде и саучеснике ништа више. После вјекова у којима су се Црној Гори дивили један Тенисон, Пушкин и Вилсон, ови сада, који су се забаракадирали на власти, спали су на то да их правдају некакве бриселске мастиљаре.

Њима треба Чедомир Јовановић да каже како су храбри и прогоне терористе који раде за Русију нужан им је Ненад Чанак да изјави како је Црна Гора после пресуде српским политичким представницима „савезница Србије“. Од озбиљних политичара, чак је и државни секретар САД, Мајкл Помпео, повукао званичну изјаву министарства којом похављује судску пародију у Подгорици. Толико о годишњици.

(Аутор је историчар и предсједник Напредног клуба)

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: