Антић: Најлакше се суочавати са прошлошћу тако што блатите Србе из Црне Горе и Србију

Предсједник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић и, свакако у већој мјери, премијер Здравко Кривокапић желе да угуше ДФ, а посебно српске странке које га чине, па да онда на распаду ДПС-а створе око себе доминанте снаге на политичкој сцени државе, оцијенио је историчар Чедомир Антић у интервјуу за „Борбу“.

Он је у интервјуу за „Борбу“, поручио да је трагично то што Црна Гора која је у територијалном спору са КиМ и Хрватском, са њима одржава најбоље односе – а непрекидно вријеђа Србију чији је територијални интегритет међу првима оспорила, чије држављане једино искључује из свог држављанства, чије сународнике у Црној Гори обесправљује и према којој стално води агресивну политику.

Коментаришући могућност усвајање Резолуције о “геноциду” у Сребреници у Скупштини Црне Горе, Антић је констатовао да се најлакше суочавати са прошлошћу тако што блатите и прљате Србе из Црне Горе и Србију.

Како сте задовољни тренутним односима између Србије и Црне Горе и шта су главне препреке које се морају превазићи како би ти односи били онакви какви би требало бити у интересу грађана обије државе?

Задовољан сам. Неспремност још увек постојећег Ђукановићевог режима и слабог кабинета Здравка Кривокапића да Србију третирају као остале суседе, отвара један од три следећа исхода као најизгледнију могућност.

Сва три су повољнија од ранијег или тренутног стања.

Прва могућност је да буде обновљен режим Мила Ђукановића у пуној снази. То би водило ка даљој радикализацији, вероватно би било покушано протеривање српског народа из Црне Горе, но пошто ово није 1991. ни 1995., као што ни Подгорица није Загреб, ствар би се без много сумње завршила уништењем Ђукановићевог режима, гашењем извесних неискрених и лажних “демократских” и “толерантних” странака, те повратком Црне Горе на историјску сцену на темељима традиционалног идентитета и независности.

Друга могућност је потпуни банкрот садашње владе, али и недемонтираног режима Мила Ђукановића (тзв. “дубоке државе”), после кога ће на власт доћи истинска демократска влада свих нација у Црној Гори. Ако то није могуће, Црна Гора увек може бити подељена као што је то случај са Босном, Србијом и Северном Македонијом. Можда је то, назовимо га “2а”, решење уствари и најбоље. Тако би црногорски шовинисти могли да добију свој фашистички дизниленд око Цетиња.

Трећа опција је да влада Здравка Кривокапића, одвојена од својих српских бирача и утемељена на равнотежи немоћи црногорске политике, на себе привуче све негативне реакције које иначе стигну прве нережимске владе. Тако, као “отирач” и “громобран”, Здравко Кривокапић би коначно нашао своју историјску улогу и политички смисао.

Мислим такође да је боље да до уређења односа за сада уопште и не дође, уколико влада у Подгорици том задатку претходно не приђе искрено и уз пуну решеност да Србију третира на исти начин као остале суседе. Трагично је да држава која је у територијалном спору са КиМ и Хрватском, са овома одржава најбоље односе – а непрекидно вређа Србију чији је територијални интегритет међу првима оспорила, чије држављане једино искључује из свог држављанства, чије сународнике у Црној Гори обесправљује и према којој стално води агресивну политику.

Епизода са Кривокапићем је била неопходна. Такви су недостајали да би режим био побеђен. Тужна је перверзија демократије да чекамо да нас на крају уцењују наслабији, најљигавији и најслинавији. Ипак, то је само епизода. Криво ми је због блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је био потпуно другачији од њега али је овај успео да га пред смрт завара и лажно се представи. Ипак, да поновим – све је то једно међураздобље без кога се није могло

Како оцјењујете потезе нове власти у Подгорици у односу на Косово и Метохију, имајући у виду да су предсједник Владе и Скупштине Црне Горе Здравко Кривокапић и Алекса Бечић честитали тзв. Косову Дан независности и избор нове Владе у Приштини, иако су обојица “дошли” до државних функција гласовима српског народа?

Реч је о њиховом виђењу политичког прагматизма. Тај ефекат је виђен и на другим местима. Ипак, околности су другачије. Војислав Коштуница је тако у Србији имао странку која је ефективно имала десетак хиљада чланова (СПС је тада имао 400.000). За само неколико месеци његове популарности као председника СРЈ, споменути ДСС достигао је безмало 200.000 чланова. Ти бирачи су дошли из табора оних које је ДОС победио, али су Коштуницу видели као себи најближег. Бечић и, свакако у већој мери, Кривокапић, надају се таквом исходу. Они желе да угуше ДФ, а посебно српске странке које га чине, па да онда на распаду ДПС-а створе око себе доминанте снаге на политичкој сцени државе. Мислим да су погрешили у рачуници. Прво, они нису успели да демонтирају режим ДПС-а чак ни половично, како је то учињено у Србији. Друго, на страни истинске демократске и реформске опозиције овде нису неки реформисти Ђинђић и ДС, већ легитимни представници српске нације у Црној Гори. Мада… Када је 2003. формирана државна заједница, Светозар Маровић, тадашњи други човек Ђукановићевог режима, дао је један интервју и том приликом за Коштуницу – кога су тада критиковали реформисти, САД, ЕУ, националисти и представници бившег режима – рекао и следеће: “Он нам је увек говорио истину.”

Да ли данас ико тако нешто може да каже за Здравка Кривокапића?

Како гледате на све извјесније усвајање Резолуције о “геноциду” у Скупштини Црне Горе и колику ће штету та одлука, уколико се усвоји, изазвати у самој Црној Гори, а колико у односима са Србијом и Републиком Српском?

Блаженопочивши митрополит Амфилохије је много учинио на одбрани наших рођака Бошњака и муслимана, у Црној Гори, Србији и Републици Српској. Ипак, да ли је ово што сада раде Кривокапић и Бечић део завета митрополита Амфилохија? Наравно да није. Најлакше се суочавати са прошлошћу тако што блатите и прљате Србе из Црне Горе и Србију. Какво је то суочавање у коме ми говоримо о својим, а ви о нашим злочинима? Ако желе да учине правду, било би добро да се одреде према Милу Ђукановићу и његовој улози у депортовању Бошњака из Црне Горе или његовој логистичкој подршци злочину у Сребреници. Има ту материјала не за резолуцију него за капатиалну пресуду у другом степену. Па нису Срби владали Црном Гором током деведесетих година.

Коначно, кад говоримо о суочавању, време је да се држава одреди и према злочинима комунизма на простору Црне Горе, а посебно према геноцидном прогону српског народа.

Наши су односи лоши, тако да ова одлука може само да подстакне Србију да свог јединог партнера у Црној Гори нађе са установама српског народа и његовим политичким представницима.Зато је и она добра – јер истина је важна, а заједно са њом и истина о појединим политичарима.

Како оцјењујете чињеницу да нова Влада има идентично становиште као и претходне предвођене ДПС-ом по питањима Косова и Метохије, Сребренице, НАТО-а и протјеривања амсадора Божовића из Подгорице?

Реч је о инерцији и старој политичкој формули. Завршите посао на српској крви, леђима и новцу, а онда узмете на себе да своје савезнике Србе продате заједничким непријатељима. Комунисти су некада увели и елегантнији метод: представнике Срба пошаљу у Београд, а онда са позиција оних који су ратовали против нашег народа у Црној Гори, преговарју са београдском владом и грде своје суграђане и бивше саборце који су у Београду.

По Кривокапићевој логици митрополит Амфилохије, који је служио у Банату, данас не би могао да буде на челу митрополије Црногорско-приморске

Са становишта ове отворено србомрзачке политике, посебно је индикативна ова тежња Здравка Кривокапића да води СПЦ у Црној Гори. Он је још увек световно лице, али ипак има образа да посети Београд и каже кога би “верни народ” (читај он сâм) за митрополита. Када је икога питао? Ко га је овластио? Видимо да ни преосвећени епископ Јоаникије није обавештен о Кривокапићевим цезаристичким склоностима и амбицијама. Да ли Кривокапићева перверзна логика говори да митрополит Амфилохије, који је служио у Банату, данас не би могао да буде на челу митрополије Црногорско-приморске? Да ли тиме оно велико и свето митрополитово залагање за демократију у Србији и одбрану њеног суверенитета, као и за одбрану џамије у Београду, падају у воду и више неће бити могући, зато што је један мирјанин Кривокапић одлучио да од православних епарихија окупљених око Цетиња направи један најобичнији тор? Да ли локал-шовинизам, сујеверје, политичка незрелост, митско незнање, велика самољубивост, жеља за сопственом промоцијом и лична несолидност Здравка Кривокапића треба да доведу до тога да нигде широм епархија СПЦ не би могао да буде изабран неко ко тамо већ не служи и није регистрован као држављанин? Да ли би, овај настављач претходног режима, данас Св. Василија Острошког, са пасошем на име Стојан Јовановић у џепу, најурио у родну Босну и Херцеговину?

Прочитајте још:

„Нико не упада у лаж као Србин, када коначно треба да буде човјек“ – Шовинизам без граница: Поражене „Побједа“ и „Аналитика“ настављају да трују

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: