Антић: Оно кад Мило позива на „европске вриједности“

Пише: Чедомир Антић

Какво дивно вријеме за миротворце и пророке… У Београду је засједала Народна скупштина.

Први пут, након што је прије шест година без дискусије саслушала усвојени Бриселски споразум и овацијама поздравила тадашњег првог потпредсједника, који је тим документом прихватио да буде укинута судска и полицијска власт Србије и локалних Срба у сјеверним општинама Косова и Метохије, скупштина се досјетила јужне покрајине.

Том приликом подсјетили смо се да се у међувремену само промијенила концентрација моћи у вођиним рукама. Неприкосновен, он је у парламент дошао да каже своје и ништа више. Наши стари су се борили против самовласти краља Николе, али према тадашњем уставу њега су макар Скупштина и влада савјетовали. Вучић је успио да спријечи Скупштину чак и у томе. О чему је преговарао не знамо, јер тврди да је потребно скривати преговарачку платформу.

Збуњује онда зашто о њеној садржини непрекидно говори у медијима. Притом, она никако не личи на платформе које је Скупштина усвајала до 2013. године. Избјегавајући Народну скупштину, Вучић је чак организовао и јавни дијалог. Његови помоћници су се састали са пробраним невладиним сектором, с угледним спортским радницима, професорима Правног факултета и Србима са Косова и Метохије.

Није то баш био дијалог, ови су причали шта је коме пало напамет, а Ђурић, Селаковић и компанија су климали главама, биљежили нешто и дубински проучавали назалне дјелове својих лица. Имали су идеју и да спопадају људе по улици, али до тога за сада није дошло. Какве је везе тај дијалог имао са преговорима, нико не зна. Чули смо, међутим, да народ није разумио Вучића. Како и да га разумије, када никада није јавно изнио свој предлог рјешења кризе на Косову и Метохији, а и како да га изнесе када не смије да ода шаховску стратегију, али он ипак говори о томе, народ га не разумије, а он ништа није ни рекао, зато што, је ли, не смије… И тако у круг.

Пошто је претходно из Скупштине најурио опозицију, остали су му само представници мањина и политички надничари Јовановић, Чанак и Шешељ. Без опозиције, окружен страначким потјерним батаљоном, предвођеним Ристићевићем, Атлагићем и Мартиновићем, и пар десетина припадница женске гарде која брани вођу и објекте од опозиције и атомског удара. Окружен тако инспиративним друштвом, Вучић као да је осјетио сав бесмисао тренутка. Да сведе Скупштину и Србију на такву мјеру ра дио је годинама, у нади да ће му горки час пада с власти доћи што касније, али толики бесмисао навео га је да се окрене себи и одржи трочасовни говор. Грађане је упознао са свиме што је важно од процјене колико ће бити Албанаца, а колико Срба 2101. године, до броја телића и јарића које је Марко Ђурић подијелио у народне ношње обученој сиротињи са Косова равног. О свему је говорио предсједник, осим о платформи за преговоре, пошто, разумијете, не смије да је открије, иако ју је народ одбио, а он је и нема… Као прави народни вођа подобан старозавјетним краљевима и пророцима, Вучић је у једном тренутку одлучио да подијели са народом и своје визије. Сјутрадан, рано ујутро, режимске новине пренијеле су на насловним странама како је предсједник Вучић најавио напад на сјевер Косова.

Успјехе Вучића државника још нисмо видјели. Не жели да нам досади, он би волио да сачекамо и педесет година, па да онда о томе судимо, на основу његовог вишедеценијског труда. Пророк је овог пута заиста испао, и то у мјери која забрињава, или пак упућује на договор са албанском страном. Албанска полиција је у сјеверним општинама Косова напала наводни криминал средствима којима се креће на агресорску војску. Умлатили су двадесетак људи, које су убрзо и пусти ли. Да се Власи не досјете ухапсили су и неколико Албанца, једног руског члана УНМИК-а и, да не заборавимо, једног глувонијемог човјека, за кога нека режимска паметница у Београду рече како су „по говору“ процијенили да је Србин.

У јеку тих тешких, или што би Вучић рекао „нелаких догађаја“ на сјеверу Косова, у Црној Гори се окупила група политичара и осталих да дебатује на форуму под називом „Бити сигуран“. И наравно, чули смо, од подгоричког дахије, Мула Јусуфа (гдје се мило слово „у чита као „и“, а Јусуфа нема пошто има своју странку и општину), како региону сметају стари играчи који се представљају као нови, јер сију раздор, нестабилност и несигурност.

Он још позива на „европске вриједности“. Он, бивши Слобин омладинац који је говорио о „српству Црне Горе и бољшевичким авнојевским границама“, данас говори о кризи идентитета у ЕУ!? Радује ме, међутим, што Душко Марковић, премијер, изјављује да Црна Гора неће прекинути односе са Русијом. Мислим да је та изјава умирила тржиште и краткорочно спасила рубљу. Влада Црне Горе има паметнија посла него да окупира јужну Русију. Предложила је закон којим ће отети цркве и манастире Православној цркви. Толико сигурности, Мули који је Мило, Душку који није Душан, Тачију који је Хашим и Вучићу који има платформу.

(Аутор је историчар и предсједник Напредног клуба)

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: