Антић: Рехабилитовани генерал

Пише Чедомир Антић:

Окружни суд у Београду рехабилитовао је армијског генерала Драгољуба Михаиловића. Ова пресуда је у својој суштини била суђење стаљинистичком суду.

Давне 1946. један државни војни суд је наиме, без права на жалбу, са скученим правом одбране у општој харанги, уз фалсијфиковање доказа осудио команданта Југословенске војске у отаџбини и бившег министра војног на смрт због издаје, сарадње са непријатељем и злочина, налажући извршење судског убиства годинама прије-него што је и написао срамну пресуду у којој је борца против фашизма ставио у исту раван са осуђеним есесовцима и српским колаборационистима.

Реакције на судску пресуду јасно показују кризу у којој се налази српско друштво, дубоке подјеле, слабост демократских установа и чињеницу да су поједини наши сусједи још увијек у менталном рату са Србијом.

Суд је рехабилитовао команданта који није издао нити једно познато наређење за вршење злочина над муслиманима и Хрватима, чије су трупе у одмазди убиле сразмјерно мање људи него што су, рецимо, то учинили од Хага ослобођени и у њиховим државама неупитни хероји Анте Готовина и Насер Орић.

На територији данашње Републике Хрватске, према статистикама које не споре тамошњи историчари, четнички покрет (а Михаиловић на њега и није имао значајнији утицај) скривио је за вријеме Другог свјетског рата смрт 1,5 одсто укупних жртава. У том броју Срби су чинили око 60 одсто. Али за власт ХДЗ и СДП, која је одавно рехабилитовала домобране хрватску војску, без које не би био могућ геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима и који су кључно допринијели масакру у Глинској цркви Драгољуб Михаиловић је потребан да би осуђујући њега релативизовали кривицу вођа јединог савезника Трећег рајха који га на крају рата није издао Павелића и Артуковића.

Вјерују да тиме пружају „чисте“ изворе и пуно оправдање идеологизованом рату из деведесетих. Говоре о сарадњи четника са непријатељем…Они чији су политички преци у Загребу 1943. договарали уништење ЈВО на Неретви и заједничку борбу против Британаца и Американаца уколико се искрцају на источној обали Јадрана.

Док у Београду са часним изузецима социјални талог са кокардама и петокракама, у црним прљавим ритама или са Стаљиновим сликама на грудима урла испред суда, власт се понаша доследно као да је у изборној кампањи.

Посебно су занимљиви носиоци култа личности Александра Вучића. Др Небојша Стефановић, министар полиције и бивши предсједник Народне скупштине, рече да не жели да коментарише одлуку суда, али је онда управо то и учинио. Не може каже, као потомак партизана, да подржи рехабилитацију генерала Михаиловића.

То каже он, некадашњи функционер Српске радикалне странке, настале из Српског четничког покрета, чији су сви скупови почињали уз хорско пјевање руководства и то пјесме која позива четнике „да се спреме“ јер ће „силна борба да буде“…

Можда је Небојша Стефановић, за добро грађана Србије наравно, у тим приликама ћутао и правио се да не чује. Можда је само учествовао у колективном мумлању извођача којим ова пјесма почиње… А то се рачуна само пола. Сада му је свакако наложено да иступи с таквом изјавом, да се власи не досјете: предсједников савјетник представља предлагача рехабилитације, а премијеров ађутант партизанску савјест. По принципу: „Добро јутро, чаршијо, на све четири стране…“.

Ивица Дачић је љут, говори о штетним последицама рехабилитације. Изјавио је да су му четници заклали ујака… То му није сметало да буде портпарол партије која је дозволила да у Хрватској ратује више српских четника него што их је за вријеме рата под командом имао војвода Ђујић. Згражава се над Михаиловићем, а не смета му да преговара и рукује се са Хашимом Тачијем који је у Србији и данас осуђени, а некажњени терориста…

Рехабилитација Драгољуба Михаиловића показала је српску елиту онаквом каква је и потврдила њену велику одговорност за све оно што нам се дешавало протеклих деценија. Њени припадници не разумију да је грађански рат по дефиницији најпрљавији и најгори од свих ионако ужасних ратова.

Рехабилитујући Михаиловића, они у ствари рехабилитују себе. За једно друштво је погубно да они који тврде да вјерују у демократију и либерализам бране једног страног агента од генерала оданог круни чије су владе биране у вишестраначкој скупштини, да они који су у транзицији постали милионери бране своје комунистичке дједове од сопствене државе и националних интереса, да са позиција оних који су некада својим радикализмом досадили чак и једном Стаљину, данас говоре о „европским вриједностима“, да о родољубљу говоре бранећи режим који је распарчао српство и ујединио Хрвате…

У вријеме када су његове идеје тријумфовале, а стрепње се показале као тачне, нама је требало петнаест година да рехабилитујемо човјека који је погинуо за своју земљу… Да ли је ово добар почетак или успутни инцидент српске демократије?

Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: