Антић: Са свих страна покушаји ревизије историје

Историчар Чедомир Антић упозорава да ревизија историје долази са више страна и да ти покушаји не представљају ништа ново. Она је, као национални интерес, дефинисана од дела немачких, аустријских, мађарских, хрватских, па и бошњачких елита…

Српски историчар Чедомир Антић одбацује тврдње да је „Млада Босна“ била терористичка организација и позива државне органе Србије да озбиљније одговоре на покушаје ревизије онога што је претходило Првом светском рату.

„Проблем је у председнику, премијеру и министрима… Имамо научнике, уметнике и интелектуалце који нуде основу за добар и достојан научно и уметнички утемељен одговор“ – истиче Антић у интервјуу Срни.

Он оцењује да новац треба издвајати на начин на који га употребљавају Британци или Аустријанци, „уместо да се снимају филмови Б продукције и дају средства послушницима да праве зидне новине по архивима широм Србије“.

Антић упозорава да тероризам нема исту дефиницију данас и пре стотину година:“Да ли су терористи били припадници “ Младе Италије“ или заштитници Јермена, какав је био белгијски анархиста Жорис који је у Цариграду активирао први аутомобил-бомбу у историји, масакрирао велики број цивила, а европске силе су онда приморале османске власти да га пусте из затвора као „борца за слободу?“

Антић истиче да су атентатори „Младе Босне“ били људи са маргина друштва, чији је положај у много чему био условљен недемократском и лошом аустроугарском управом у БиХ.

„Имали су подршку неколико екстремиста из српске војске, али она није била пресудна за њихову одлуку да изврше атентат, нити за успех атентата. Атентат је успео захваљујући чудном стицају несрећних околоности“, каже Чедомир Антић.

Он појашњава да је погибија Франца Фердинанда ожалостила мали дио јавности Аустрије, а готово никога у Угарској.

„Ипак, први људи Немачке и Аустрије сместа су одлучили да ступе у рат, а данас је доказано да су знали да Србија не стоји иза атентата, већ да су желели рат којим би Србија била уништена као независна држава, док је Немачка желела сукоб са Русијом и Француском“ – прецизира Антић.

Он упозорава да ревизија историје долази са више страна и да ти покушаји не представљају ништа ново. Она је као национални интерес дефинисана од дела немачких, аустријских, мађарских, хрватских, па и бошњачких елита.

„Ревизију желе католички клерикални кругови. Она је у интересу и савремене, иначе прилично прагматичне, идеје европског јединства“ – напомиње Антић за Срну.

Према његовој оцени, свет је данас у геополитичком смислу сличнији 19. веку, него што је био икада током 20. века: „Елите, али и интелектуалци западноевропских држава свесни су да је Европа данас вишеструко слабија него што је била уочи Првог светског рата“.

Он напомиње да је присутна и потреба да се немачки народ дистанцира и оправда у односу на нацистички режим и Хитлера.

“Научници који данас инсистирају на томе да је Сарајевски атентат више од повода и да је делом узрок светског рата, уствари желе да кажу да је неконтролисана Србија одговорна за нестабилност – како 1914, тако и 1991. године – и да су европске државе у рат ступиле случајно , `као месечари”, објашњава Антић.

То би значило да је рат, напомиње српски историчар, посљедица грешке у којој је зла намера постојала у Србији, чије елите нису криве појединачно /као нацистичке власти Немачке/, већ да је реч о дефекту целокупне српске културе од цара Душана до Слободана Милошевића.

„Тај став је, у својој суштини, политикантски и расистички. Не дели га већина западних историчара, па ни политичара, али су гласни његови заговорници“, закључује Антић и подсјећа: „Рат је желела Немачка, тачније њене елите. То је одавно доказао немачки историчар Фриц Фишер и данас тај став дели 90 одсто светских историчара“.

Српски историчар Андреј Митровић јасно је доказао аустроугарску одговорност за рат са Србијом , те њену тежњу од 1878. да Србију претвори у колонију, а од 1907. да је укине као државу.

„Србија није имала званични план ослобођења и уједињења српског народа. Аустроугарска је злоупотребљавала неформални план Илије Гарашанина који није био план спољне политике Србије од 1868. године , нити је био претња њој, како би доказала лоше намере Србије“, закључује Антић у интервјуу за СРНУ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: