Антић: Шверцер и распоп би крампом на светињу

Пише: Чедомир Антић

Не знам шта је с Милом и Душком. Одлучили су се да нацију фалсификују на темељима вјерских прогона.

Нимало оригинално, па то су неуспјешно радили храбрији и ефикаснији, њихови политички дједови, бабе и стрине Броз, Кардељ и Блажо Јовановић. Ако су они довели до појаве митрополита Амфилохија, шта ће тек изазвати ова блиједа копија?

Ако сте хтјели да стварате црногорску нацију, требало је да радите полако и (макар сада) демократски. Није то шверц цигарета и дроге па да се дјелује нервозно и брзо (као да сте не дај Мираше на кокаину).

Међутим, када ова два политичка блавора, старе комунистичке пандурчине, виде неку капелицу, одмах их ухвати нервоза и деструктивност. Када би Гебелс чуо ријеч „култура“, смјеста би осјетио потребу да се ухвати за пиштољ. Мило и Душко се хватају за крамп, а пошто су кукавице и притом нерадници са двије лијеве руке који помијешају ноге на пјешачком прелазу, оставе то багерима и полицији.

А како је било лијепо када су цетињски лењивци, отпадници, скојевци и ситне протуве рушиле капелу на Ловћену. Сада би да руше приморску љепотицу, подигнуту на темељима старе српске светиње из 9. вијека, на земљи у којој је православље дугорочно, још за архиепископа Саве Немањића, нашег светитеља, изашло на Јадран. Она им смета, а одговарају им бесправни хотели и вилетине моћних и богатих режим лија.

Пошто је народ устао и неда светињу, јавио се комесар вјерске невладине организације, распоп Мираш Дедеић. Распоп Дедеић изјавио је да се не боји проклетства и да би он лично рушио капелу. Црногорске владике ушле су у поезију. Његош је опјевао владику Данила, Његоша десетине пјесника који српски пишу. Не знам да ли је Дедеић можда био тема неког локалног поете или поетесе. Знам да је за сада, најпознатији пјесник који га је опјевао био Борислав Ђорђевић из Београда. Чак ни ту није Мираш био главна личност и инспирације пјесме. Он је у стихове ушао због Ђукановића…

Докле ће доспјети Црна Гора с таквим властима и таквом невладином религијом, коју тек понеки кратковиди силник види као националну цркву?! Бројна су реаговања из званичних установа државе или, прецизније речено, режима. Једно изузетно симптоматично саопштење стигло је, чини ми се, од МУП-а. Између осталог, дежурни аветник пише и: „ово је Црна Гора“. Шта је тиме хтио да каже, није јасно. Претпостављам да је замисао би ла да се укаже на страну природу хришћанства. Црна Гора заиста, ако се изузме српски елемент њене историје, и нема много везе са хришћанством. Тачније није га примила. Њу су примили у НАТО, и то је вјероватно најближе некаквој цивилизацији, до које су дошли Мило и Душко. Истина обојица су некада примљени и у Савез комуниста, али то за Црну Гору заиста није толико важно.

Дакле, „ово је Црна Гора“ и ту нема шта да се буне несрећни грађани и да се окупљају да покажу незадовољство. Такође, то није нека дивља држава у којој се руше хотели и куће наказно пројектовани и недозвољено изграђени. Напротив. У Црној Гори се руше светиње. Црна Гора протјерује свештенике, а мафијаше извози. Дакле, на том трагу треба посматрати и покушај рушења капелице.

Црна Гора ратује са црквом и на планинама. Стигла је вијест и да је капелица на Румији, тако одвратна албанским шовинистима и исламистима, сада затрпана камењем. Ето, Докле ће доспјети Црна Гора с таквим властима и таквом невладином религијом, коју тек понеки кратковиди силник види као националну цркву?!

Нису успјели да је униште, ни да је скину. Ученици кусе памети из „Побједе“ зову је „лименка“ знају да су им стари 1945. превјерили за неколико лименки пасуља, па поистовјећују религију са конзервама. Ова им смета вјероватно зато што је празна. Да је била пуна махуне, грашка, меса или, још боље, неке валуте, још би и размислили. Овако…

Нису од народа смјели да је минирају. Нису то Туђемили, па да нешто значе само партијским апарачицима, НАТО-војсци и оној групици шовиниста из Канаде или Аргентине, који су умислили да архнот Војислав није био ни Србин, ни Дукљанин, ни Травуњанин, већ, сасвим природно, Црногорац. То он, разумљиво, није знао, али не знају ни грађани шта се дешава са њиховим гласом, када на изборима увијек побиједи Мило Ђукановић.

Да ли Мило и Душко заиста мисле да смо ми Срби некакви Византинци? Да нас више нема. Да су наши споменици гори од тог у петнаест година измишљеног, срушеног па обновљеног на Туђемилима. Нама туђе није милије од нашег, као некима. Ако су они обновили тај свој споменчић, да ли заиста мисле да нећемо обновити сваку капелу и цркву коју нам сруше?! Требало би Ђукановић и Марковић да мало више читају. Да су се упознали са Пекићевим „Временом чуда“, тада би можда разумјели да је свете фреске немогуће прекречити пошто увијек поново избију на свјетлост дана.

Тако је било, тако ће и бити претрајаћемо, преживјећемо.

(Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду)

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: