Антић: Владавина Ђукановића је збирка афера

Пише: Чедомир Антић

Прије око три године мој комшија Милојко био је, што кажу, планина од човјека. Висок два метра. Румен „к’о јабука, што би рекли на селу.

Урођена корпуленција скривала је код њега стечену масу. Јео је непрекидно. Чинило ми се да не једе само када спава, мада нисам био сигуран у то. Пушио је и пио такође непрекидно. Последњих година било га је гадно и видјети: неумјерен, халапљив, непрекидно масан и припит. На брижна питања и добронамјерне савјете одговарао је нехајно. Роб свог тијела, Милојко је вјеровао да ће његово, на сваки начин угрожено здравље, штитити генетика и урођена себичност.

Овај слуга свог стомака сматрао је непотребним да се брине такав му је био и дјед радио је шта је хтио пуних осамдесет осам година. И опет је преживио два рата и доживио дубоку старост. Истина је да су му у Љубљани љекари на крају одсјекли ногу, али је такође чињеница да је живио десет година више од својих дуговјеких вршњака. „Данас би та старост, дичио се Милојко, „ако узмемо у обзир напредак медицине и квалитета живота изнијела и стотинак година! Коме треба више? Зашто живјети у туђем вијеку уз покољења са којима треба да нас повезују само успомене и историја?! питао се пред бројном публиком коју су чинили његови пријатељи и комшије, случајно окупљени испред наше зграде.

Говорник би онда угасио цигарету о зид, поздравио се са свима и извадио велику пљескавицу у лепињи, чији су претоп, кајмак и оно јаје отицали из салвете и сливали се низ његове прсте. Једући, он би се упутио ка центру града.

Ствари у животу, нажалост, никада нису једноставне. Само се понекад чине таквима. Милојко је мислио да ће поживјети стотинак година, да ће му срце, артерије и вене мијењати као што он промијени свјећице или карбуратор у свом аутомобилу. Није било тако. Први шлог дошао је прије двије године ојадио га је, учинио га инвалидом, а живот му претворио у болну и понижавајућу патњу. Љекар је рекао: „То је „шегрт. Прошле године, болног, непокретног и окопњелог Милојка затекао је ујутро „калфа тешки инфаркт који га је одвео у земљу мртвих и вратио назад да у већем болу и тежој патњи проводи дане у непрекидној самрти.

Сјетио се Милојко, без сумње, свога дједе. По први пут је вјероватно помислио како они гени дуговјеки не морају бити баш добра ствар и досјетио како је стари ђед му Јосиф, подижући чашу стално говорио: наздравље!, а живјели! је одбијао, јер живот сам по себи није ни љепота, ни благослов, ни уживање. Прошло је много мјесеци док из даљине није допутовао и „мајстор. Мој измучени комшија је умро. Народ би рекао: „Одморио се“.

Свако старији од петнаест година чуо је бар једну овакву причу. Као и све из природе и она се може примијенити на политику.

Када сам прочитао вијести о великој афери „Атлас групе“, сјетио сам се владике Рада. Оног стиха: „у мучењу издишу членови. Ко би рекао да ће једна држава, „регионални првак“ и „шампион европских интеграција“, да се суочи са оваквом афером. Рекао бих „поново“, пошто је читава историја режима Мила Ђукановића једна збирка афера различитог трајања и неуједначеног интензитета. Али, једно је када неко неактиван дневно унесе 6000 калорија у својој двадесет петој, а сасвим друго, када то учини са шездесет пет година.

Узалуд су сви велики успјеси пред бирократским органима туберкулозне Европске уније, када у земљи ништа не ваља. Народу је све горе. Грађани немају права. Индекс убистава четири пута виши него у сусједним државама. Када се око пола милијарде ко зна каквог новца туку држава и богаташи… Једно је било када се слично догађало у вријеме рата и санкција, друго у вријеме краткотрајне транзиције и умишљене борбе за државну независност, треће у деценији економског бума који се догоди свакој држави када промијени статус… Данас су дошла нова времена и ово што се дешава више није и не може бити у корист режима. Ђукановић и његови дворани можда не примјећују, али раније су много богатији и чвршћи људи одлазили подвијена репа. Макар да се радило и о странцима.

То сада није случај. Црном Гором, бесудном земљом у којој су институције украс самовласти једног режима, та брука не значи ништа, али широм Европе и свијета, земља у којој једна од највећих компанија уђе у овакав сукоб са влашћу и брани се на овај начин, може да служи само за подсмијех. Тај подсмијех постаће темељ дугорочном презиру и разлог систематском избјегавању.

А тек када се појавио снимак. Бар се снимака Ђукановићев режим не боји. Да је било установа и правде, па само би због аудио доказа пали са власти прије десет година, а са робије многи од режимлија још увијек не би изашли. Мени се последњих година чинило да је Ђукановић на челу неког великог реперског бенда. Више он има снимљених хитова него многи црногорски бендови. Само што у његовим саставима нема риме па га не слушају. Чак ни они који то треба да чине по службеној дужности. И сада чујемо, јасно и недвосмислено, како политички најближи сарадник и потчињени предсједника републике прима мито и још каже да једино има трему пред својим шефом. Србија двадесет година слабије котира од Црне Горе на листи индекса корупције Транспаренси интернешенела. Али ето, код нас се због „афере Перишић“ распала једна коалиција, а потпредсједник владе завршио је с оставком и пред судом. Због афере „Јањушевић-Колесар“ пала је влада.

У Црној Гори се неће догодити ништа. Наравно, све док лоша владавина, гордост и поквареност не учине да се после „шегрта“ и „калфе“ пред дуговјеким режимом појави и судбински „мајстор“.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: