Антић: Вријеме је да се дозовемо памети
1 min read
Чедомир Антић
Пише: Чедомир Антић
Мој колега и друг Владо Павићевић је угледни београдски професор, интелектуалац и политичар. Познајем га одавно, он је био један од првих људи Београдске отворене школе гдје сам био зет.
Када сам завршио постдипломске студије, повремено сам тамо и предавао. Добре колеге, касније смо предавали на истом универзитету, а гледано приватно, никада нисмо били политички истомишљеници. Међутим, за разлику од држава западне Европе гдје би то могло и бити некакав недостатак, после деценија борбе за демократију сви ми који смо вјеровали у демократске идеале, друштвени дијалог и смјењивост власти на изборима, некако смо увијек полазили од тога да смо на истој страни. Онда је једног дана, у неком већем друштву мој суграђанин, а ја сам мислио и сународник, говорећи о Подгоричкој скупштини која је 1918. суверено и чак и у ратним условима за црногорске прилике без преседана демократски, одлучила да Црна Гора ступи у састав своје историјске матице Краљевине Србије рекао да је била некакав скуп двојице-тројице који су тамо нешто одлучили у име читавог народа.
Примио сам на знање ово мишљење уваженог колеге. Разумио сам то као историјско памћење које је несумњиво дио његове политичке личности. Од тада, кад смо негдје гостовали заједно, ја сам на згражавање свих заједничких познаника мог саговорника и друга увијек питао једно и исто питање: У реду, Србија треба да се реформише. Са Сребреницом треба да се суочимо. Са Албанцима са Косова и Метохије да се споразумијемо у условима кршења међународног права… Аутономију браће у Крајини да заборавимо, статусом Српске да се не бавимо… Али, хајде да видимо шта је са српским народом у Црној Гори. Гдје су? Шта раде? Колико их је на универзитету? Колико их је АНБ-у, а колико у Влади Црне Горе? Да ли имају права на језик и писмо? Ако већ нисмо исто, гдје су онда моја браћа и сестре? Гдје је њихово Косово, гдје Мојковац, гдје су Круси? Ако је вама, Црногорци у Србији „туђе мило, мени од Мартинића нису важнији Туђемили“… Новоизмишљено свето мјесто гдје су Срби Дукљани побиједили Србе Травуњане и са њима читаву Византију. Нека се њима у политичком смислу баве Милан Шћекић, Ацо и Мило Ђукановић.
У Београду је професор Павићевић био близак ЛДП-у, после је у Новој странци бившег премијера Живковића заблистао ерудицијом, упорношћу, вредноћом и културом у Народној скупштини Србије. За врлине је награђен мржњом медиокритета који воде наше партије. Прешао је у ДС познатог српског интелектуалца, звездарског генија и врачарског земљопосједника Драгана Шутановца, међу обавјештенијима познатог као Шуле. Касније су га наше политичке гирице маргинализовале и потиснуле. Прије неки дан читам како је Павићевић на челу странке по имену Црногорска. Позива на нову политику и некакав модерни, средњи пут.
Чудно је, како у Србији тако застарело, немодерно и гадно дјелује било какав придјев „српски“. Посебно би онима који нису Срби требало да се учини можда пристојним да, макар док живе и раде у земљи коју виде као туђу, нестају у савез са онима који су српско име одбацили или против права српског народа отворено и без зазора стали. Али, нису криви наши сусједи других националности, а истог језика. Криви смо ми, тачније та тиха, али велика већина. Једни, који када питам за српски народ, рецимо, у Црној Гори, кажу: „Пст ! Шта је он (или „она, пошто је таквих ситуација и саговорника много) крив за то? То је друга земља, ако је нашима тамо лоше нека дођу овдје код нас… Шта га дираш, још ни декан, предсједник, директор, министар није постао…?! Шта те брига за наше сељаке негдје у планинама и што нема чистачица и портира српске националности у неком тамо Водоводу ?! А има и оних који, као професор Часлав Копривица, чини се ни данас нису схватили да постоји нека разлика између српских, црногорских лајт и југословенских странака у Црној Гори. Како ми је било непријатно када је прије десетак година, усред Београда, питао предсједника највеће и у то вријеме једине српске странке у Скупштини Црне Горе шта разликује његову странку од осталих…
Али, то је већина. Нисмо их пробудили и зато смо ми криви. Док смо ми викали у тмини, неко је шуровао са бандитима који су бомбардовали Србију и Црну Гору, волио ноћ због тога што глисери чешће могу да саобраћају… Ови наши, неразбуђени, спавали су зимски сан, а и данас чекају да нас Кинеска народна армија ослободи заједно са Формозом…
Читам, појавила се и нека „права странка“. Опет исто: само још фали да клонирају оног Бечића што је успио да повампири метросексуалног зомбија СНП из 1997. године, модел за 21. вијек да све то поведе. И док српске странке, као што је то био случај у Беранама, окупљају све опозиционаре у борби за демократију, Србе углавном не зову у савезе тамо гдЈе су у мањини. Ко још брине о нашим изабраним политичким вођама кајима суди стаљинистички суд у служби НАТО-а? Видим да је извјесни Бошњак из једне Радничке партије напустио сарадњу са Демократским фронтом због идеје националног помирења?! А зашто се ми не бисмо помирили? Да ли се Бошњаци свађају? Гдје су бошњачки Југословени и комунисти? У Србији исти додјељују одликовање „Рифат Бурџевић Тршо“ и плачу за Аћиф Ефендијом Бљутом…
Вријеме је да се дозовемо памети.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Енглески ђак!
И шпија приде.
Не заборављамо ти и не праштамо твој дефетизам у вези са Косовом, које сматраш изгубљеним, Антићу жалосни! Зато твоје ријечи више немају тежину, бар у нашим очима. А што се нас Срба у ЦГ и наше државотворности тиче,Станиславе, један од наших највећих народних грјехова, послије обезбожења и братоубилаштва, јесте био и остао заборав јеванђељских завјета и светосавских предачких завјештања о међубратском опхођењу, охладњелост срдаца и племенска охолост која постаје слијепа за истинско братско опште добро , па умјесто да ”не тражи своје и не надима се”, надмено праска на брата и кида преостале споне љубави и народног памћења, само да угоди својој саможивој племенској сујети (криптомонтенегринској, србијанерској или војвођанерској, свеједно)! Матица свих Срба, пак, није чак ни ова карађорђевићко-обреновићевска Србија,коју су Срби од самих њених нововјековних почетака сматрали само Новом Србијом. Матица свих Срба јесте немањићка и лазаревићка Стара Србија – Рашка са Зетом, Косово, Метохија и Македонија,поробљена и раскомадана наша јединствена колијевка од које многи дижу руке и као њени самозадовољни и самозаљубљени мајушни дјелови изигравају матицу, искрај Цуца или искрај Београда, свеједно. Чињеница јесте да Београд је по својим јавним садржајима и својој политици и своме дјелању давно престао бити србска мајка, а откад је тамо преселила своје сједиште послије Версаја, и Србска Патријаршија постепено је све више своју дјелотворну бригу о србству сужавала и данас је све више своди искључиво на епархије унутар авнојевских новосрбијанских граница и своју проповијед на предањски и народносно све искорјењенији и апстрактнији и бљутавији екумењарски дискурс.
Антић као да не познаје ментални склоп цг Срба. Они, историјски јесу необразовани и пате од првенства. Како онда у то уклопити констатацију да је њима матица Србија а не они сами? То је, по мени најслабија карика текста, јер што би Србима Црне Горе матица била накнадна Србија. Србство им је свакако духовна матица. Та поамама за ордењем, привилегијама и првенством је од Мила и направила несрбина, јер су му то понудили они који имају своје интересе и знају шта раде. Тако је и Италија помагала властољубивог Николу а ФР масонерија властољубивог његовог унука. И проглашавање раније Србије а касније ЦГ за краљевину није било без кумовања Аустрије да би се поларизовало Србство и постало конкурент,што се и десило. Из тих чињеница наши злотвори фабрикују подјеле али сада корак даље,на националној основи. Србијанска глупост и цгска гордост су нас и довеле до овога што данас имамо.
Stanislave, matica u smislu da je sada tamo većina Srba i ekonomska i kulturna snaga. Niko objektivan ne spori da je u nekom periodu i Vojvodina bila matica pogotovu u kulturnom pogledu. Bez obzira na vaše nesimpatije prema Petrovićima i oni su bili uzdanica Srpstva i duhovna matica. A insistiranje na razlikama je uvek bilo u interesu naših krvnika. Najveći deo jugozapadne Srbije je upravo poreklom iz Hercegovine i Crne Gore, Kraljevo, Čačak, Valjevo pa sve do Drine.
Одличан текст свака част.