Антифашизам за почетнике

Пише: Јанко Јелић

Када се о нечему много тандара на јавној и званичној сцени онда знајте да се ради о некој глупости или о ноторној лажи и подвали.

Сјећам се да сам у јесен 2005. године у једној кафани у граду Бару гледао преко телевизијског екрана како на један побједнички начин умире заједничка држава Србије и Црне Горе. Била је утакмица наше младе репрезентације против вршњака из Хрватске. Побиједили смо 3:1, а сва три гола за нас дао је Мирко Вучинић. И радовао се дижући три прста према публици и симулирајући са обје руке рафалну паљбу из аутомата. Решетао је тада Мирко по голу хрватске репрезентације и падао у неки занос који превазилази спортску страст и представу. Да, да, драги моји заборавни Црногорци, и још дражи моји младићи који се тога не можете сјећати јер сте били мали или нерођени, то је био исти онај Мирко који је пар година касније скидао гаће у знак прославе првог гола за репрезентацију самосталне, суверене, независне, европске, демократске, грађанске, мултиетничке, мултиконфесионалне, мултикултуралне, антифашистичке и до зла бога досадне и заостале Црне Горе. Немам појма с ким је та и таква Црна Гора играла тада кад се Мирко обнажио испод појаса, а и како ћу знати кад су ми мозак окупирале све ове силне државне етикете које су незаобилазне у представљању премиле нам државе. И најубјеђенијим Монтенегринима је тешко да све то похватају и попамте. Терет је то за ову шаку народа, а камо ли за моју зеру мозга. Ипак, у свој тој досади оптерећења маргиналним глупостима занимљива је чињеница да је пут црногорског национализма који се данас све чешће крије иза имена антифашизма скоро увијек исти. Он обично води од рафалне паљбе по Хрватима и другим усташама до необјашњивог скидања гаћа. Никоме никад неће бити јасно зашто се гаће скидају кад од вас то нико не тражи. То је дио неке патологије у коју ја не смијем да улазим, јер једноставно не знам ништа осим да примијетим тај феномен и да се заједљиво насмијем.

У суштини, ово пишем са потпуно другом намјером да бих освјежио памћење на мој боравак у лучком граду поводом семинара на који ме је послала школа у којој сам тада радио. Семинар се бавио наркоманијом у школама и учешћем наставника и родитеља у спречавању и решавању те пошасти међу дјецом и омладином. Након „успјешно“ завршеног семинара ја сам преузео обавезу да своја знања и искуства пренесем мојим ученицима у Средњој пољопривредној школи у Шавнику и да одаберем четири ученика који ће ићи на нови семинар са сличном темом борбе против наркоманије. И ја сам то урадио. Поразговарао са ђацима и одабрао оне који су најзаинтересованији да оду на дводневно едукативно дружење на Жабљак са предавачима из неких невладиних организација и вршњацима из цијеле Црне Горе. Кад смо добили званичан позив да одемо на семинар обавијестио сам одабране ученике да се спреме неколико дана раније. Наравно, све то уз консултацију и одобрење родитеља. Пошто Шавник и Жабљак нијесу далеко одлучио сам да ја лично повезем моје ученике до Жабљака. Чисто да им будем од помоћи док се не смјесте и не снађу. Међутим, на самом поласку ме је чекало помало непријатно изненађење. Једна ученица је изненада одустала од пута.

„Професоре, ја не могу да идем…“ – стално је понављала и склањала поглед.

У почетку сам мислио да јој не дозвољавају родитељи или да је у питању неки проблем са првом љубави, па сам хтио и да се помирим са чињеницом да нашу школу и мене као професора ипак негдје тамо неће представљати један од најбољих ученика. Но, неки ми ђаво није дао мира, упорно сам желио да разговарам са дјевојчицом. Копкало ме је то што сам осјећао да се она од нечега или због нечега стиди.

„Кажи ми, молим те, у чему је проблем. Ријешићемо га заједно.“ –  убјеђивао сам је.

Међусобно повјерење и дјетиња искреност су на крају побиједили ћутњу и стид. Рекла ми је да је одређена од ко зна кога да иде на предреферендумски митинг на Цетиње. Говоре Мило, Филип и остала репрезентативна екипа, а сугестија је да дође што више омладине из свих црногорских мјеста. Зато је одлучила да ту непоновљиву шансу искористи. Нијесам знао шта да кажем нити како да јој помогнем. Све што бих рекао могло би да буде протумачено као политички притисак на дијете. Подржао сам је, рекао да иде тамо гдје јој је милије и да нема потребе да се осјећа нелагодно нити да мисли да ме је преварила јер ћемо наћи другог ученика да је замијени на семинару. Питао сам је још само да ли јој родитељи знају за тај пут. Климнула је главом и зајапурених образа и на ивици суза одала тајну да је организатор тог патриотског пута и онај који врши регрутацију и мобилизацију дјеце у политичке сврхе један од професора наше школе.

Да ли овдје ико схвата да се узрок пропасти црногорске просвете управо налази у злоупотреби дјетета и да истим антифашистичким путем трговине дјецом већ одавно ходи и држава Црна Гора чије институције воде агилни антифашисти?

Брзо сам завршио разговор са ученицом и чини ми се да сам је умирио. Схватио сам да ми бар један колега ради иза леђа и да се бави строго забрањеном работом у школи. Бијесан сам отишао до директора и обавијестио га о томе. Као одговор добио сам ћутњу, а након тога неку наивну шалу. Вратио сам се ученицима који су и даље хтјели да иду на семинар. Повезао сам их на Жабљак. Кад сам се, након неколико дана, срео са колегом коме је партијско-идеолошки рад и данас битнији од просветарског имао сам само снаге да му кажем:

„Срам те било!“

А срамота га није било ни тада ни данас. Као што није срамота читав један систем који је и тада и данас злоупотребљавао сопствену дјецу. Епилог свега је био да сам годину дана након Референдума остао без посла и тако је и данас. Онако баш у антифашистичком духу, мене са двадесет седам година замијенио је човјек који је био пред пензијом. Мој несрећни колега још увијек ради у истој школи која се вјештачки одржава и гаси се у недостатку ученика у општини која остаје без становника. Да ли овдје ико схвата да се узрок пропасти црногорске просвете управо налази у злоупотреби дјетета и да истим антифашистичким путем трговине дјецом већ одавно ходи и држава Црна Гора чије институције воде агилни антифашисти?

Сва новија историја и политика ове несрећне државе стају у ову причу.

(Извор: jasno.me)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: