Антигусларска хистерија или црногорско ново писање историје
1 min read
гусле
Пише: Александар Апостоловски
Наводно је неки амерички универзитет истраживао утицај гусала на здравље и установио да лечи 18 болести. Дакле, одлазак на гусларско вече може да се пореди с боравком у хипербаричној комори, под условом да, наравно, ово истраживање није лажна вест.
Такође, није установљено како гуслање утиче на слух. Како сам био присутан на неколико таквих манифестација, модерни гуслари, међу којима је све више оних без бркова, а биће и да су нижи од два метра, подсећали су ме на психоделичне горштаке који солирају на једној жици и јаучу у десетерцу. И гуслар и слушаоци су све време у трансу те, ма како апсурдно звучало, песме косовског циклуса или модерна поезија и свирка, с новим див-јунацима, стварају утисак да сте упали на концерт жестоког етно-панка.
Модерних гуслара је све више, а један од њих, Вукота Говедарица, био је кандидат за председника Републике Српске, али како је био противник кандидатима и политици Милорада Додика, који је склонији Митру Мирићу и класичном, народњачком жанру, ем је Вукота изгубио, ем му гуслари из Републике Српске сада прете избацивањем из чланства. Оптужују га да је американизовао косовски и Милетов циклус, сумњичећи га да је покушао да убаци каубоје у неку од славних битака.
Тако се на скорашњим изборима у Босни показало да гуслање никако није скрајнуто с политичке маргине, иако се елитистичким круговима, као и обично, погрешно учинило да су гуслари већ дуже време групица аутистичних чудака без икаквог утицаја. Не тврди узалуд Матија Бећковић да су црквено звоно и гусле два најсветија звука српског народа, за разлику од Мила Ђукановића, којем се баш те две мелодије чине као несносна бука.
Званична Подгорица се, заиста, одмах дипломатски унервозила, пошто је певање уз гусле крајем новембра ове године уписано на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства као национално богатство Србије. Ако су гусле искључиво црногорске, онда је њихов и Филип Вишњић, али је проблем како препевати српског Хомера? Како из његових антологијских песмама, уз које је гуслао, избрисати сваки траг српства и уметнути, рецимо, вишевековну тежњу брђана ка евроатлантским интеграцијама? Митрополит Амфилохије је, наравно, одмах поентирао, гуслајући за софром у Призрену, током прославе 1.000 година Епархије рашко-призренске. Осим што је духовник, Амфилохије је и искусни гуслар, свестан снаге молитви и епова.
Али, поред Црногораца, побунили су се и Албанци, Хрвати и Босанци, тражећи да се одлука Унеска ревидира, јер тврде да и они поседују власнички лист над древним народним инструментом. Шта не увиђају у Подгорици, Загребу, Тирани и Сарајеву? Да би гусле постале њихова баштина, требало је само да се први сете и пријаве на шалтер Унеска. Онда би, вероватно, наши гуслари видали ране, ронили сузе и пили рујно вино.
Оно што много више забрињава јесте што се антигусларска хистерија наших комшија уклапа у црногорско ново писање историје које изгледа као да га је срочило монтипајтоновско министарство уврнутог хода. То ће рећи да се, и поред лекторисања Његоша, бацања фатве на Матију и избацивања чика Јове Змаја и Десанке Максимовић из уџбеника, није догодило оно што и до сада никоме није успело: да се убеде Срби с оне стране Брда како никада нису били Срби. И да су, уместо гусала, свирали гитару! Ако је то пред гледаоцима успело диригенту Милу, да ли, када зађе сунце над Ловћеном, он то заиста мисли? И оно најважније – да ли искрено верује у своју реинкарнацију? Да никада испод јастука, поред кубуре, није држао „Горски вијенац”, а на зиду гусле и слику Филипа Вишњића.
Стојећи у чекаоници, изван магистралних европских токова, показао је то и гусларски рат, још нисмо открили дубину својих заблуда, иако је онај страшнији, грађански, одавно завршен. Али остала је националистичка омраза и недостатак свести да су одавно измишљени механизми за демократско разрешавање конфликата, па макар њихови узроци били наизглед банални – овога пута гусларски. Ако смо последњих деценија натерани да станемо пред огледало и играмо игру истине, хоћемо ли коначно признати да се усијане главе нису охладиле, иако се на њих сручила лавина историје?
Зар ће се нови дипломатски спорови водити због гусала и треба ли да се укључе мировни посредници из Брисела или ће се проблем пребацити у Уједињене нације? Ко, заиста, може забранити црногорским, албанским, хрватским и босанским уметницима да гуслају о својим биткама, јунацима и победама?
Било би, можда, занимљиво организовати регионално такмичење народних уметника, али бојим се да би се тај музички фестивал помирења претворио у римејк емисија Џерија Спрингера. Било би више телохранитеља, него гуслара. О томе би се могао спевати још један модеран еп из постјугословенског циркуса.
Аутор је колумниста „Политике“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
A najveći muzički festival u Crnoj Gori jeste sabor srspskih gusala! Komlene!
Lijep i poucan dijalog dva suprostavljena komentatora. „Anonimni“ objasnio „Komlenu’ sve sto mu nije bilo jasno .Analogija sa hardverom i softverom je adekvatna i svakom shvatljiva. Svaka cast!
Komlen kao po običaju prosipa bisere i samom sebi skače u usta. Komlen kaže da je starac Milija “srpski Homer“, a da li znaš Komlene da je starac Milija iz Crne Gore? Otkud to da ti proglasiš Crnogorca za “srpskog Homera“?
Komlen kaže da su gusle doneli u Srbiju doseljenici, a Teodosije Hilandarac piše da su se gusle svirale i na dvoru Stefana Prvovenčanog.
Jožeš Bartolomej Zimorovič, poljski istoričar iz 17. veka, je pisao o srpskim guslarima u svojoj “Sielanki“ str. 39.
Možda je on pisao o srpskim guslarima iz Crne Gore, ali to je onda samo još jedna potvrda da su Crnogorci Srbi.
Mi Srbi smo narod veoma bogat kulturom i tradicijom. U staroj Jugoslaviji nam nema premca, pa možda čak ni na celom Balkanu, a i šire. Niko nije toliko muzikalan i darovit kao mi. Niko nema epiku kakvu mi imamo.
Naše su i gusle i frula i tamburica i truba. Gusle sviramo kada želimo da dižemo sebi moral i ponos, frulu da se opustimo, tamburicu da uživamo, a trubu da se veselimo.
Ni jedan drugi narod nema to što mi imamo.
Gospodine Komlene zasto vi lijepo ne biste isli na neke druge sajtove,primjerene vasem obrazovanju.Nije ovo sajt za vas.
Све би Монтенегрини лако али не знају што ће са Његошем и гусларским пјесмама?
Moj Komlene noć duboka, u planini osta stoka…
Ovako dobri moj Kole, gusle su ti nešto kao hardver, a guslarske pjesme nešto kao softver. Gusle bez pjesama koje se pjevaju „uz gusle“ ne vrijede ništa. Uostalom sva đeca znaju da kad padne sistem kuđište kompjutera i disk u njemu ne znače ništa. A pjesme bez gusala mogu da prođu, al nije isti doživljaj kao uz gusle. E sad ko bi da su gusle njegove mora i softver da kupi uz njih, a softvera ima dosta: kosovski, predkosovski, pokosovski, hajdučki, uskočki, i najsavremeniji današnji „novokosovski“. Bez toga mu gusle ne trebaju. A u svaki od ovih softvera „srpski“ pa sad uzmi ili ostavi. Što govoraše Kilibarda, dok je bio Srbin, u deseterac može Miloš Obilić, al ne može karoCerija. Ajd u zdravlje dobri moj Komlene!
Na tvoju žalost, softver nije samo srpski. Postoji i muslimanski i albanski softver, samo ti ne znaš za njih. Narodna deseteračka pjesma koja je privukla Geteovu pažnju nije o Marku Kraljeviću ili Kosovskom boju, nego Hasanaginica. Višnjić je češće pjevao po muslimanskim kućama nego po srpskim, iz prostog razloga što su bolje plaćali. Pjevao je pjesme koje veličaju podvige muslimanskih junaka, njihove bojeve sa krajiškim srbima i venecijancima i pobjede sultanove vojske koje su, moraš priznati, bile puno češće neko pobjede hrišćana. Na žalost ovdje ljudi nijesu navikli da koriste originalni softver.
Dobri moj Kole, sve si pogrešno shvatio, al kad se čita poezija po mjesečini onda se čovjeku svašta priviđa. Taj tvoj arbanaški softver i bošnjački je epsko razglabanje o kadunama i njihovim udajama i preudajama. Malo je tu junačkog, a od megdana skoro ni slova, već samo pisma pišu od Imotskog do Trgovišta đe je koji dilber crnjega i dužega brka. A tu nema ništa epsko, već je prije lirsko, da ne kažemo neki drugi ružniji izraz, Kole. I što valja u tim pjesmama (deseteračkim po formi) su pjesme o Marku Kraljeviću i Milošu Obiliću, i gle čuda o Ivanu Crnojeviću i Knezu Lazaru. Kako? – pitaš li sew dobri moj Kole! – Pa lako jer su im od đedova ostale kad su prihvatali islam, jer džaba je bilo ispovijediti Mohameda, kad se od arapskog i turskog se znalo samo po par psovki. A i godilo je recimo Bušatlijama da im se gusla, da čuju o svojim starima pa makar bili i kauri, zar ne, Kole? O onim pjesmama u kojima su slavili silovanje Srpkinja i klanje i paljenje djece i žena, pa makar i uz gusle, nećemo dobri moj Kole. Dosta smo pjevali šotu, više jok pašazoti! Dobri moj Kole, tako kako god okreneš softver je samo srpski. I još nešto, apropo hardvera i softvera, kad je izaslanik carigradski odlazio na Atilin dvor, tamo negdje iza Karpata, u slovenskom moru, na dvoru ama svako veče guslaju i pjevaju uz gusle i prije i poslije večere, a gusle s kozjom i ovnujskom glavom, moj Kole.
Gete je procijenio da je najljepša pjesma Hasanaginica, a on se valjda bolje razumio u poeziju od mene i tebe? A što jeste jeste, srpske pjesme su sve junačke; kao npr. ona o srpskom junaku Zmaju od Jastrebca koji je svaku noć dolazio u postelju carici Milici (pored živog cara Lazara). ‘Ajde guslaj prijatelju.
Dobri moj Kole, Hasanaginica je lijepa i tragična balada, a tragična je jer opisuje jedan ružan običaj čija je žrtva i sama Hasanaginica i njen muž. A taj običaj je propisivao da se istjerana žena ne može vratiti mužu prije nego što se ne uda za drugog čovjeka i razuda od tog drugog. Ti to znaš i razumiješ se u te običaje bolje od mene. Šerijat je moj Kole zajeban. Hasanaga prenaglio, ali se preko riječi nije moglo, džaba mu poslije kajanje. Kada neudata ne može da sjedi doma, takav je jedan drugi običaj, opet šerijatski, mora za imotskog kadiju. Džaba đeca, džaba ljubav prema bivšem mužu, e na tu tragiku se sažalio Gete, na nesrećne žrtve nesrećnih zakona. A čega je sve bilo u epskim pjesmama, samo da si čitao, ovo s zmajem je tek laganica, dobri moj i pošteni Komlene. No ti taj softver ne razumiješ. Ali evo za kraj da kažem da je u epskoj deseteračkoj poeziji puno primjera svakojakvih grdnijeh ljudskih djela. I niko ne kaže da su Vuk Branković i svi potonji brankovići bili nekog drugog roda osim srpskog. Čak deseteračka poezija pamti duboke moralne padove i najuzvišenijih junaka iz srpske nacionalne istorije, treba samo pročitati recimo Banović Strahinju ili zidanje Skadra ili Marko Kraljević i arapka đevojka ili… No ja tebe, dobri moj Kole, da pitam ko će brendirat „Crven bana“, jer je ta zbirka nešto primjerenija ovom vremenu od gusala?
Reklo bi se da to samo pokazuje porijeklo muslimana koje je nesumnjivo srpsko u preko 90% slučajeva. Samo bi Marko Kraljević bio zamijenjen Alijom Đerzelezom a Šarac krilatom bedevijom. Ajde dobri moj zna se koliko je Filip Višnjić guslao srpskim ustanicima i da je zbog toga posle sloma ustanka pobjegao u Srem. A inače Turci su mu pobili cijelu porodicu kad je imao 20 godina.
Članice Uneska su države a ne etniciteti. Članice Uneska su Bosna, Srbija, Crna Gora a ne srbi iz Srbije, Bosne ili CG. Tako je Filip Višnjić kulturno nasleđe Bosne a ne Srbije. Crnogorska narodna nošnja je kulturno nasleđe Crne Gore a ne crnogorskog ili srpskog naroda kao što to pokušavaju da predstave Vučićevi aparatčici. Ne treba im se čuditi, oni se u to razumiju taman koliko i Vulin, Đurić ili Brnabićka u svoj posao. Njima se samo ukazala prilika da pođu u Kinu na službeni put a što nemaju veze o kulturi, pa to nije najvažnije.
kokice su kulturna baština Amerikanaca ali ne i Indijanaca, iako je očigledna zamena teza u imenima
Ova kolumna je primjer kako se od ruzne i tuzne teme moze napraviti i moderan i duhovit sadrzaj! Hvala novinaru lijepog imena i prezimena!
Članak obiluje neznanjem i lažima. Filip Višnjič nije srpski Homer, to bi se moglo reći za starca Miliju ali nikako za Filipa Višnjića. Višnjić je uostalom bio iz Bosne i rijetko je svraćao u Srbiju. Pjevao je i za srbe i za muslimane i u skladu sa tim imao dva repertoara, ali u poređenju sa starcem Milijom je potpuno marginalna ličnost.
Gusle ne postoje u Srbiji osim u krugu doseljenika iz CG i BiH. Prava srpska muzika koja razgaljuje dušu srbina je ciganska plehana muzika a najveći muzički festival u Srbiji je festival ciganske muzike u Guči.