Апис

Пише: Славиша Чуровић

Узмем дневно око 20 страна…
Текста написаног да се брзо сними, а мораш да носиш бреме антихероја и да га не обрукаш јер је за мене херој свако кога понесем на грбачи глумца.

Двије дебеле године се носим са њим на леђима, некад смо дивни сустанари, некад најбољи пријатељи, некад ми је тежак терет у мору улога које прихватам, а понекад чекам да се заврши снимајући дан да исцрпљен одем кући, неспававши од адреналина до раних јутарњих сати, да бих у зору опет кретао ка њему. Апису као послу који радим.Држим га за рукаве, окрећем главу, али је у мени његова страст и борба, осјећам да живи у мени и сјећам се професорове реченице: “ Пуном снагом, с вјером у себе и жељезном логиком“.

Мислим се у себи:

“ Професоре Дедићу ако ми главе није дошао Марко Миљанов, Бошко Југовић и остали из прошлости неће ни Драгутин Димитријевић сада.
А онда схватим да су ово прије биле представе, Апис је жив сваке ноћи. И сваког снимајућег дана.

Командује, издаје, кривуда ношен идеализмом, гори од снаге и силине, пјева у својој осами надчовјека и сигурно је тужан у ноћима када не може да досегне оно што је вјеровао да је његова судбина. Чекам сценарио сваки дан, гледам се у огледалу пред кадар и говорим себи да желим да га већ једном стријељају па да одмарам.

Али не, мора за то прође дугих 100 дана снимања. Дан, некад, као година, некад као трен, али силина лика у мени расте и срастамо у један велики осамљен бор.
Познајем га, а знам да и он познаје мене, нису џабе говорили да пазимо шта бирамо кад се нуде историјске и велике личности. Јер дух који носе, некако врлудаво улази у човјека, постаје дио твоје, сопствене личности и мијења те, некад на боље, некад на горе.

Заволите се и не би желио да се растанете. Имагинација је чудо, имао сам најбољу школу глуме коју српски и сви јужнословенски језици могу дати , те знам да тјерам од себе духа који говори кроз моја уста туђе ријечи, но тај дух гори јаче од моје науке понекад. Само понекад.
Али ми је жао кад знам да се дан растанка ближи. Он остаје у мени, ја сам оставио њега за вјек и вјеков’ на екрану. Каква је год серија, знам да сам успио да га спасим након 100 година.

Да га покажем какав мислим да је морао бити, онако моћан, храбар и идеалистички расположен. Патриота, сањар, визионар, неустрашив, лукав, опрезан и наиван као што то може бити само опсенар. Велико дијете у тијелу људескаре, какав нисам ја, али јесте он.

Али кад играш људескару, газиш као он дању, ноћу остајеш онакав каквог те је мајка родила. Са мојих 185 и 85 кила нисам људескара, он са скоро 190 сантиметара и 100 кила, мора да је био.И био је. И остане то…у мени. Како год, остане. Избацим то увијек након пар дана, ипак не волим илузију више од живота. Ипак, дјелићи остају. Петар Б. ми каже: “ Играо си га боље него ја“. Као да не вјерујем шта ми каже у мојој кући, док се тријезнимо од дана под смоквом.

„Како Перо ја могу боље од тебе било шта играти ?“.

Дејан Мијач ми је рекао, наставља Петар, да је Апис „Лепо упаковано зло“. Ја то нисам знао да донесем, каже Петар, ти јеси и зато је боље од мене, а ако је ишта у теби остало од умјетника мани се глупости које радиш и враћај се томе, свом послу.
Ћутим. Шта ја Божовићу да кажем? Немам право да најбољем противрјечим.

Отпратим га за Београд, вратим се под ону смокву и схватим да је то “ лијепо упаковано зло“ прошло кроз мене направивши ме бољим за себе а горим за друге.

Бацим кључ од онога што нисам знао да откључам а знао сам да донесем, одем на брдо иза куће, посадим маслину и кажем:
“ Димитријевићу, ова је за тебе, под сличном су те стријељали, а ја одох да одиграм још понешто кад већ живим од тога“.

Као да је одговорио питањем: “ Нећемо се заборавити ? “

Нећемо, Аписе, ту сам, али рађе бих да те се сјећам него да те живим. Остаћемо пријатељи и знам да те нисам обрукао.

Један глумац не може више од тога. И доста је за ово чиме се бавим…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: