Аплауз

Пише: Емило Лабудовић

Од настанка људске цивилизације и груписања првобитног човјека прво у чопор а касније у разне облике заједништва, три феномена карактеришу цјелокупну историју човјечанства. Мада те феномене различито тумаче и карактеришу, готово сви социолози и политиколози се слажу да су то ЉУБАВ, ВЈЕРА И МОЋ. За ове категорије Адолф Бер тврди да су „најстарији феномени људских емоција“ док Карл Левенстин говори да „ова мистериозна тријада доминира човјековим животом у друштву“. Зна се, каже он, да „вјера покреће планине“, „љубав је побједник у свим биткама“ а да су људској врсти „урођени љубав према моћи и вјера у моћ“.

Иако најмање хумана, из ове „тријаде“ моћ се издваја као доминантна. Без обзира на извор и поријекло моћи, она подразумијева „друштвени консензус“ да постоје њени носиоци, или субјекти, и извршиоци њених налога и воље, односно објекти. Моћ се у разним епохама развоја људске заједнице различито дистрибуира. Некад је сконцентрисана у појединцу, некад у одређеној групи или слоју (класи) друштва, данас неријетко у бирократизиваном слоју без јасно дефинисаног сталешког поријекла, али је однос између носилаца и извршилаца увијек таква да мањина, силом или споразумно, управља већином.

Праизвор моћи лежи у очекивању првобитног чопора да неприкосновени и од свих признати вођа рјешава проблеме и обезбјеђује услове опстанка. Иако се начин бирања вође и вођства временом мијењао и пролазио фазе од пуког насиља,  наслијеђеног права па до модерних облика демократских избора, очекивања се нијесу промијенила. Од вође и вођства се и данас очекује да „ствара у унапређује услове живота заједнице и у њено име и за њу доноси одлуке од виталног значаја“. Од степена испуњења тих очекивања зависи и трајање повјерења у „изабраног и изабране“, а уколико није ријеч о некој врсти диктатуре (моћ је увијек склона сили и насиљу) завршава се новом расподјелом и новим „друштвеним уговором“.

Наша друштвена заједница, под којом подразумијевам различите фазе њене државности, примјер је над примјерима дјеловања сирове моћи која траје и опстаје и поред тога што није испуњавала и испунила ни дјелић очекивања. Све смјене друштвених поредака које су, Европу нарочито, вукле напријед, у Црној Гори се или нијесу десиле или су само формално подсјећале на европске узоре. Краће речено, више од вијека на овом простору имамо континуитет моћи у лику вође и вођства чије трајање нема пропорционалну корелацију са успјехом и напретком, осим личним.

Појавно различитим а суштински истим методима, од књаза и краља Николе, преко комуниста па до данашњих аутократа у неокомунистичким шињелима, моћ и њени носиоци у Црној Гори су за „објекте“ имали невиђено трпељив народ. Можда ће некад неки од социолога  који не циља на дворску апанажу и ухљебљење у ЦАНУ открити коријене те трпељивости. Да ли је страх, као неминовни сапутник моћи и њеног утицаја, рјешење загонетке како је народ који се није устручавао да голорук и кидише на непријатеље, ропски ћутао и сагињао главу пред најгорим изданцима свога рода? Да ли су они рјеђи који су се усуђивали да дигну главу и глас а онда завршавали на Грможуру, Голом и Спужу, били погубнијег утицаја на ширење страха од посјечених бираних глава набијених на турско коље?

Страх има способност да временом пређе у навику и постане стање свијести. Таква друштвена клима омогућава да моћ више нема никакве везе са неиспуњеним очекивањима и неријешеним егзистенцијалним питањима. Управо из таквог стања одјекнуо је онај никшићки аплауз понижених и повријеђених ономе који их је ем довео у то стање ем их и даље води истим стрмоглавом према амбису. Једва 400 евра у просјеку, под маскама, френетично је аплаудирало стотини милиона у листеру, из голог страха да не остану и без те цркавице. А најцрње од свега је то што онај коме је аплаудирано тај аплауз доживљава као израз неподијељене љубави. И, ако ћемо поштено, наша тридесетгодишња сервилност ономе који то ничим није заслужио и који нас све то вријеме безочно лаже и краде, заслужује аплауз. Све док се не загрцнемо од смијеха.

Прочитајте ЈОШ:

Николаидис и Брковић – режимски „интелектуалци“ запуцали на цркву из свих својих отровних али и тупих пера

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: