Апокалипса данас (ВИДЕО)

Пише: Дарко Прелевић

Почео сам, без икаквог фатализма, да се опраштам од неких филмова које сам гледао много пута. Не знам тачно што у овом случају значи много, вјероватно више од седам – осам. ,,Дивља хорда“ има ВИП статус са, сам Бог зна колико, гледања.

Последњи одгледан филм из регистра „већ много пута“ је „Апокалипса данас“ . Схватио сам, док је ишла одјавна шпица, да је почело спонтано аутоархивирање, потпуно аутономно од моје воље.

Филм почиње тако што се чују пригушени звуци хеликоптера. Упоредо почиње и „The end“, пјесма „Doors“-а, која прати надреалне кадрове бомбардовања непријатељских циљева у срцу прашуме (Филипини су за потребе филма успјешно одглумили Вијетнам).

Дешава се, не тако ријетко, да се филмска музика еманципује од самог филма, док је насупрот томе, овај музичко-филмски флерт прерастао у трајну везу, за мене тако упечатљиву да, чини ми се, не могу да кад негдје чујем „The end“, истовремено не „чујем“ и звук хеликоптера.

Мало касније, „Валкира“ прати сцене у којима амерички хеликоптери прекривају небо, засипају напалм-бомбама неко вијетнамско село и готово га бришу са лица земље, док Роберт Дувал у улози командујућег официра изговара најлуђу реченицу у филму – да воли мирис напалма у зору.

Моја старија кћерка, носећи филмофилску клицу од малих ногу, је одгледала ,,Апокалипсу“ у својој десетој или једанаестој години, па је захваљујући том искуству, стекла посебан статус код своје професорице музичког образовања, јер је на часу препознала ову Вагнерову оперу.

Одушевљење је било толико да је чак услиједио позив у хор (да ли баш заслужен, то је питање), а бенефит је трајао и у гимназији, јер јој је дотична професорица касније и тамо предавала. Иначе, већи дио музике за овај филмски класик је направио отац Френсиса Форда Кополе, Кармејн Копола.

Кад је у питању намјенски прављена филмска музика, за мене постоје два неприкосновена „апостола“.

Нино Рота, да је само направио музику за филмове „Кум“ и „Амаркорд“, било би довољно за два живота. Назван је чак Фелинијевим чаробњаком. Енио Мориконе, осим легендарне музике за Леонеове „шпагети“ вестерне, је правио музику и за Карпентера, Торнатореа, Брајана де Палму…..

Кшиштоф Пендерецки заслужује у овом истом свијету, макар статус „блаженог“, јер су, између осталог, за потребе филма, његова музичка дјела „злоупотребљавали“ такви мајстори као што су Кјубрик и Скорцезе. Оставио је свој печат и на „Истјеривача ђавола“, дајући посебан тон атмосфери на самом почетку филма, када свештеник, којег бриљантно глуми Макс фон Сидоу, на археолошким ископинама негдје у Ираку, тражи и проналази статуу демона Пазузуа, једног од „јунака“ овог Фридкиновог ремек дјела.

Ипак готово сва слава за музику у овом филму заслужено припада Мајку Олдфилду са његовим јединственим „Tubular bells“.

Један наш јединствени музичар, је наступао и свирао са Мориконеом и Пендерецким… Свирао је, сарађивао и снимао такође и са другим великим именима у свијету музике као што су Родриго, Пласидо Доминго, Јуровски, Ломбард, Растропович, Соколов, Белкин….. Саша Алексић већ дуго живи у Севиљи. Од 1992. до 2014. је био члан Краљевског симфонијског оркестра.

Музички педигре је потврдио тамо гдје није био под “сјенком” оца, чувеног кларинетисте, музичког извођача и аутора, Пурка Алексића. Био је солиста Orchestre Internationale de Paris, а непосредно прије одласка у Шпанију, солиста и вођа групе контрабаса Београдске Филхармоније и истовремено професор контрабаса на Новосадској Музичкој Академији. Похађао је Мајсторске курсеве, свирао у оркестру „Младих Медитерана“, добио многе награде.

Био је прилици да за публику има многе предсједнике држава, премијере, да наступа пред вјероватно свим краљевским породицама у свијету. Успио је и да, истина на кратко, украде славу тадашњој краљици Шпаније, Софији, тако што је излазећи из катедрале у којој је одржан концерт, дочекан овацијама, на које је раздрагано реаговао, одмахујући маси, не знајући да је краљица непосредно иза њега.

Александра Алексић има потенцијал да музичком виртуозношћу засјени ђеда Пурка, стрица Бобана и оца. Њена професорица клавира је у моментима искрености признала да није у стању да одсвира композију на начин на који то Александра ради, иако има само једанаест година. Крв није вода па је шифра за њен ДНК, очигледно, виолински кључ или нека нота.

У неком, сада већ нереалном сценарију, Саша је имао жељу да се врати и, сигуран сам, учини много за домаћу музичку и уопште културну сцену. У том сценарију је било реалног простора да готово сви живи набројани музички великани, са којима је Саша сарађивао, а и многи други, гостују и учине Подгорицу храмом музичке културе.

У стварном сценарију су на чело важне музичке институције постављени људи упитних компетенција, наравно без конкурса и без икакве стручне расправе и суда музичке јавности.

Преостаје нам да и даље своју жеђ за музиком гасимо на разним градским трговима, гдје ће нас до изнемоглости и док год будемо живи, забављати Хари Мата Хари, Жељко Јоксимовић и Дино Мерлин. А они ће живјети дуго и бити срећни до краја живота.

Саша и ја ћемо и следећих љета, на Црквинама породично да се дружимо, правимо роштиљ (ја) или пасуљ(он) и пијемо вино, док ће брижне мајке, Бранка и Данијела, да претражују околне ливаде на којима се играју Александра и Дуња, да ђе нема, не дај Боже, какве змије.

А онда ће Алексићи, по истеку одмора, натраг у Севиљу и тако до можда неке указане прилике…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: