Април у Београду

Пише: Емило Лабудовић

У Београду је јутрос, накратко, падао снијег. Неочекиван, али најављен. Априлски, на тек расцветало воће, на шимшир и гераније. Промицао је над улицама, булеварима, над солитерима и кулама, над Савом и Дунавом, набреклим од недавних киша. Провијавао, па стао, а Београд је и даље остао отворен и „бео“.

На данашњи дан, прије осамдесет и четири године, на Београд су падале бомбе. На стотине њемачких „штука“ јурнуло је на отворени град, да уништи, да понизи и да се освети, јер Београд се, ето, дрзнуо да каже „не“ и да не падне на кољена. Огромне, тешке бомбе, „крмаче“ зване, обрушиле су се на тек расцветало воће, на још увијек уснули град, на стотине хиљада недочитаних књига, на раниоце који су хитали на пијаце… Јер, недеља је била. Света православна недеља Васкрса. Али, четири године касније, Београд је стресао са себе окупациону прашину и опет био слободан, отворен и „бео“!
На Београд су прије 26 година, опет, мање – више ти исти, кидисали бомбама. И опет су сијали мрак и смрт на пупољке, на улице, зграде и мостове слободног и отвореног града који се, гле чуда, опет усудио да каже „не“! На породлишта, на школе, на малу Милицу и њено тек разиграно друштво лептирића…Али, Београд је опет издржао, и опет је био отворен, слободан и „бео“!
И ево је опет недеља, априлска, прохладна, али Београдом се шири мирис јоргована и расцветалог воћа које, упркос снијегу који промиче, невино нуди погледу своје бијеле и розе латице. Београд је опет слободан, отворен, и, као увијек у априлу, „бео“! Али, они мање – више исти, опет јуришају на Београд. Не више бомбама јер видјели су да се не исплати, већ блокадама, рушењем, опструкцијом, подмуклошћу и незнањем. Уз помоћ, дебелу помоћ плаћеника, оних који знају да зло чине и оних, наивних и невиних, несвјесних и увјерених да „ослобађају“ Београд, гуше се његове улице, његови мостови, школе, факултети…
Београд се поново уцјењује и од њега се захтијева безусловна предаја некима који би да га добију „на тацни“ и да га, на исти начин, учине „отворенин“ за оне који би да, у папучама кад већ нијесу могли у чизмама, умарширају у њега. Али, не пада снијег да помори свијет… и Београдом се опет виде трагови и „урадак“ рушитеља. Београд опет трпи, али Београд се не да, и премало је препрека и блокада за његову ширину, отвореност и слободу.
„Април у Брограду, једно прошло доба…“, чује се однекуд звонак глас Здравка Чолића и његовог незаборавног евергрина. Јер, упркос свим оним априлима, па и овом садашњен, Београд у априлу и април у Београду је вријеме кад град стреса са себе суморни зимски огртач и поново бива блистав, отворен, слободан и „бео“. Бео – град, увијек и заувијек!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: