Арцах шаптом паде: О Завјету и судбини народа

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Нисмо имали прилику да постанемо пријатељи – срели смо се само на једној од безброј сарајевских конференција о миру и помирењу којима су странци правдали своје буџете и предрасуде о Истоку средином двијехиљадитих.

Када нас је риђокоса Американка замолила да отпјевамо нешто што казује нашу бол, тај коврџави, архетипски Јермен запјевао је грлено али мелодично неки кавкаски зов од којих се свима јежила кожа. Објаснио нам је да је по сриједи пјесма којом се Јермени сјећају Арарата, свете горе и зазивају дан када ће он опет засијати у сјају. Нека јерменска верзија „Онамо, `намо“.

Нисмо успјели да се спријатељимо, иако смо још неко вријеме били у контакту. Од њега сам преузео да Нагорно-Карабах називам Арцах. Путовао је по свијету мој познаник, са стипендије на стипендију, носећи са собом зов Арарата, дијелећи, када је то тренутак налагао и понеку политички коректну изјаву или статус, али не заборављајући свој јерменски идентитет.

Залог будућих покољења

Јермени су се многима од српских заљубљеника у тај древни народ чинили као савршени Срби: иако дохалкидонци (мијафизити), културно су блиски Православљу, страдали су у ужасавајућим размјерама почетком 20. вијека. И сами су сведени на само дјелић свог негдашњег етничког простора. За разлику од Срба, политички су успјели да артикулишу своја масовна страдања у резолуције о геноциду над њима у бројним парламентима колективног Запада, а њихова дијаспора се добро инкорпорирала у свако друштво и политичку структуру ма гдје да су се нашли не губећи из вида свој јерменски идентитет.

Јермени су такође завјетни народ, који се сјећа своје негдашње славе и страдања и који, како би се данас рекло, „његује културу сјећања“. Све до катастрофе из 2020. чинило се да је ратнички дух тог народа и све наведено више него довољно да обезбједе његово постојање у непризнатој Републици Арцах (Нагорно-Карабах). Ипак, показало се да култура сјећања и политичка умјешност нису довољни фактори отпора тамо гдје културне промјене доводе до губитка завјетне свијести.
Можда се чини да су та два појма просто два назива за исту ствар, али тешко да ствари стоје тако. Оно што им јесте заједничко могли бисмо назвати снажном усмјереношћу на страдање у прошлости, али то још није довољно да се Завјет изједначи са данас популарном „културом сјећања“.

Јер оно што разликује културу сјећања (као конкретну културну праксу) од завјетне свијести (као цјелине самопоимања) јесте обавезујући карактер Завјета. Можемо ми палити свјеће за Крајину, уздисати због судбине прогнаних Срба – све то сачињава нашу културу сјећања али питање стоји: шта смо ми то, свако од нас, конретно учинили да се стање у мом бићу, животу, породици, народу – промјени?

Култура сјећања без завјетне свијести само је периодично нарицање кадро да нас више убије у појам, да буде неки облик десничарског дефетизма него што је она – без конкретне промјене у животу – залог будућих покољења. Помен жртвама не треба да буде крај сјећања, један дан и нешто емотивног ангажмана посвећеног страдалима – јер ако помен то и само то јесте, онда је он коначни и завршни циљ, увод у помен читавом народу.

Живјети оно што осјећамо

Сјећање на Крајину или на погроме косовских Срба, на исељавање сарајевских Срба, на геноцид над српским народом у Другом свјетском рату и на христолику жртву Србије у Великом рату – шта су оне у нама од дана до дана, у нашој свакодневици, у нашим одлукама великим и малим, у начинима на које живимо, рађамо и васпитавамо дјецу, шта Кошаре или Медачки џеп значе за нас када расправљамо комшијске распре и славимо крштења кумовима?

Између „када чујем Бају хватам се за калашњиков“ и „све је изгубљено, не вриједи ни покушати“ стоји читав наш живот, стоје све оно што смо позвани да будемо и остваримо како бисмо уопште били људи и народ.

Свакако: добро је бити свјестан своје прошлости – али мјера „свијести“ одувијек је била само пракса, чињење, себепоимање претворено у конкретан живот. Ми нисмо навикли чак ни да активно реагујемо на директне пријетње: од пада Крајине наовамо, не постоји ниједан србофоб у Сарајеву, Подгорици и Приштини да Србима на Палама, у Никшићу, Ораховцу није припретио „тракторијадом“. Ми се саблазнимо, понеко промрмља неку ријеч осуде. Али читава политичка (не)култура БиХ, Црне Горе и „Косова“ нормализовала је пријетњу новим етничким чишћењем као полу-легитиман начин комуникације са Србима. Зашто? Зато што рачуна са пасивно-фолклорном језом као коначном и једином српском реакцијом која ће да услиједи. А о томе да ће неко систематски дјеловати да организује српску просвету, друштво, привреду, војску на такав начин да се Крајина или Мартовски погром не понови – још нисмо ни почели говорити.
Данас се о „култури сјећања“ најчешће говори као о предуслову нашег себепоимања, врло често делегирајући „бављење“ нашом прошлошћу држави (тј. бирократијама Србије, Српске и Црне Горе), „Цркви“ (= свештенству), свакоме чија би то брига морала бити – прије него што постане, по мјери у којој то желимо, и наша. Ту се опет завјетна свијест разликује од „културе сјећања“ тј. она надилази „културу сјећања“ онако како Цјелина обухвата и надилази један њен феномен.

Јер завјетна свијест може бити сасвим поједностављена и недовољно исторична – таква је била и остала косовска завјетна свијест од 1389. до 1918. Она није памтила ни преднемањићку прошлост, врло често није „адекватно“ смјештала историјске улоге појединих актера, неке је сасвим заборављала, познавала архетипске фигуре за које немамо историјску потврду да су икада живјели. Па ипак, та гусларска, епска, завјетна свијест умјела је да обиљежи читав живот, да буде метафизика и етика, теологија и политика читавих покољења српског народа.

Данас се често чују приговори о томе како одређени догађај није заслужио одговарајуће мјесто у нашој култури сјећања. Притом се заборавља да завјетна свијест није пуки збир свих појединачних и свесрпских траума (којих заиста није мало) већ перспектива која обасјава смисао живота и страдања и сурдуличких и величких и јасеновачких мученика, и оних страдалих у Араду (1914-1918) и у Јошаници (1992). Али најприје и најважније: Завјет нам је некада говорио – а требало би да то и данас чини – како живјети оно што осјећамо. Јер осјећати без свијести, освијестити без праксе, дјеловати без напора и жртве – значи не само просипати енергију сада, већ тим просипањем учествовати у будућој трагедији.

Питање свих питања

Ми смо на извјесној клацкалици. У нама је и даље запретен завјетни слој, он из нас и за нас дјелује понекад у еруптивним и интуитивним облицима који говоре о дубинама на којима се и данас находи. Са друге стране, снажно насукани на цивилизацију потрошње, ми трошимо и себе, своје животе, снаге, љубави, чежње – без свијести о смислу трошења, заборавивши зов самоодржања које такође потребује да се живи и умире за друге да би се уопште могло живјети као човјек.

Постмодерна култура себичности раздвојила је оно двоједино из Ршумових стихова: домовина тј. отаџбина би требало да се брани „лепотом“ али никако животом (медијски третман који су бањски страдалници добили унутар саме Србије говори нам колико је саблажљива тако једноставна животна истина о животима којима је плаћено све оно што се несумњиво брани и лепотом). Раздвојени, смисао и садржај нашег живота круне се и осипају по оној библијској истини да онај ко жели да сачува живот свој – изгубиће га а онај ко буде спреман да да живот – наћи ће га (Мт 16,24). Можемо и сви појединачно и читав народ да бјежимо од питања, но оно и даље стоји из уста Богочовјекових: „шта ће човјек дати у замјену за живот свој?“ (Мт 16,26)

Јерменски народ није успио да све своје ресурсе, моћну и утицајну дијаспору, мултивекторску политику, културну недолучност, синтезу меланхолије због страдања и популарност Кардашијана стави у функцију простог одржања Арцаха. На питање „зашто уопште Арцах а не радије ништа?“ – јерменски древни и страдални народ није нашао снаге да почне да одговара.

Ми смо једном пали на питању „зашто Крајина а не радије ништа?“ То се питање сада поставља о постојању српског народа на Косову и Метохији. Иако се можда некоме не чини – то питање јесте питање „зашто уопште Србија а не радије ништа?“ Само малом броју људи би свакако било драже да је на њеном мјесту ништа. Некима од нас је важно да овај народ постоји тај и такав какав јесте – српски. Као и у случају Јермена, и сваког другог народа на Божијем свијету, одговор ће дати оно што будемо чинили.

Ни најмеланхоличнија мелодија о Арарату, коју, убијеђен сам, и сада пјева мој познаник, на некој од вјечитих стипендија, неће спасити људе који остављају јерменску Крајину и Сарајево и иду за Јереван.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: