Архимандрит Партеније Махериoтис: Поштујте своје претке

Интервју са архимандритом Партеније Махериoтис, свештеником из Солуна, који је дугогодишњи старјешина цркве Св. цара Константина и царице Јелене изашао је у Православном мисионару, а са њим је разговарала Биљан Живковић.

Интервју преносимо у цјелини

Срби су 1999. пружили отпор НАТО, САД, Великој Британији, Немачкој… ви сте се једини супроставили новом светском поретку. То Србима НАТО никада неће опростити, зато вас сада муче, зато вам се свете

У Грачаници, већ дуго година, по традицији, још од 1999. године, гостује угледни грчки архимандрит Партеније Махериотис из Солуна, дугогодишњи старешина цркве светих цара Константина и царице Јелене, у близини Зејтинлика. Он је још од првог дана рата у Босни и Херцеговини, НАТО агресију на СРЈ, српске Голготе на Косову и Метохији, био са нашим народом, свештенством, монаштвом. Био и остао. Велики пријатељ српског народа, организовао је са Грчком православном црквом море хуманитарних акција, онда када је било најтеже, кад су бомбе са радиоактивним уранијумом падале по нама.

Свештеник Партеније има почасно место у Грачаници. Уочљива је његова блискост са монаштвом, и спонтаност са народом. Нема сумње да отац Партеније, Грачаницу, Косово и Метохију, доживљава као своју другу кућу.

–Рођен сам на Кипру, али сам живео у Солуну, 43 године. Тамо сам завршио Теолошки факултет, такође сам на Филозофском факултету, у Солуну, окончао студије археологије. Више од три деценије сам радио у затворима у Грчкој и годинама сам као свештеник бринуо о затвореницима, колико сам могао. Од 1992. бавим се и мисионарењима по Балкану – казује отац Партаније на почетку нашег разговора.

Како је кренула ваша мисија?

Повод мог првог доласка на Блакан и први сусрет са српским народом био је филм о стравичном геноциду НДХ над српским народом у Јасеновцу. Био сам згрожен! А онда сам у Солуну упознао Грка који је некада живео у Србији. Иначе, он и његова породица су рођени у Панчеву. У то време, код њих су били чланови фамилије из Србије, рат је већ почео да пламти. Причао сам им о томе колико је на мене дубок утисак оставио филм о Јасеновцу, а они су предложили да, те 1991, одемо заједно у Србију, БиХ, и да се упознам са српским народом, да сагледам прилике, да нешто коначно научим из српске историје.

Мој први сусрет био је са Панчевом, у лето 1992. Тамо сам упознао много драгих људи, једног сјајног лекара и свештенике, били су то праве српске патриоте, којима сам се дивио. Рат у БиХ је дивљао. Потом сам отишао у Дервенту, а онда у Приједор. Беснела је мржња, а мета су били Срби. Уследила је моја посета болници у Добоју, било је много рањених српских војника. Страшно, младост српска покошена, људи без руку, ногу. Многи су остали без породица… масакрилали их Алијини војници, муџахедини. Нису Срби имали ни лекова, ни постељине. Биле су умрљане крвљу. Неки болнички кревети нису чак ни имали прекриваче. Није било завоја да се превију рањеници. Херојска борба српског народа у БиХ и тешке прилике, немаштина… били су повод да организујемо хуманитарну помоћ за српске рањенике. У Грчку смо убрзо повели 150 дечака и девојчица, који су остали без родитеља. Многа српска деца тада нису била крштена. Угостили смо, потом, од 1993-1995. године, још 1.250 српске деце. Малишани су били смештени у бројним грчким породицама у Солуну, у мојој Митрополији. Колико су љубави Грци показали за српску ратну сирочад, то само Бог зна. Пуно ми је срце, јер су рођена многа искрена и дубока пријатељства и кумства Грка и Срба.

Секретар Црвеног Крста Србије, госпођа Драгица, не сећам јој се презимена, дала ми је идеју да организујемо помоћ свакога месеца, јер је било потребно помагати Србе у БиХ, али и избеглице које су о великим таласима пристизале у Србију. Сећам се, од почетка рата наша јавност у Грчкој је била веома заинтересована, тако да сам често био позиван на телевизијске или радио емисије у Грчкој да говорим о томе како српски народ на Балкану поново страда због своје православне вере, умирали су у својој земљи, бранећи предачка огњишта и слободу… Било је болно. Сећам се, једном сам гостовао на некој ТВ у северној Грчкој и просто нисам могао да изађем из зграде, јер се у међувремену јавило преко 100 породица које су желеле да помогну Србе. Чекали су ме испред зграде ТВ. Онда смо основали Фонд за помоћ српском народу и верујте, било је дирљиво гледати Грке, који су долазили, уплаћивали за страдалну православну браћу Србе. Грци су се обавезали, да ће уплаћивати најмање по 100 марака, на свака три месеца за братски српски народ који је страдавао у БиХ… Два пута годишње су организоване велике хуманитарне акције помоћи из Грчке, шлепери су кретали према БиХ, према Србији, сакупљали смо и возили све од хране, одеће, обуће, школског прибора, лекова, санитетског материјала… Када смо се враћали из српских земаља, после обиласка и уручења помоћи, били смо видно потрешени. Разговарали смо – шта учинити да се још више помогне. Почеле су да се јављају грчке породице, које су желеле да прихвате и угосте српску сирочад, и децу која су преживела ратне страхоте у БиХ. Мало је држава које су се бринуле о српском народу, а Срби су се борили са Сцилама и Харибдама. Сећам се да се за само један месец у Солуну јавило преко 400 грчких породица, са жељом да прихвате, угосте српску децу, којима је била потребна брига и утеха. Убрзо су аутобуси са преко 400 српских малишана из Добоја, Дервенте, Прњавора, Приједора… кренули према Грчкој. Из Приједора је било највише деце без родитеља. Болела нас је патња српских малишана. Свет је ћутао.

Грци су као срчан народ, то тешко подносили, били су племенити и пожртвовани.

Ви сте у Грчкој деловали у медијима!

Док сам боравио у ратом захваћеним градовима у Босни и Херцеговини, камером сам снимао све на терену, а потом сам ишао на ТВ по целој Грчкој, како би материјал убрзо био приказан. Сећам се, при пут, на солунској ТВ ми је дато сат времена у програму, следећи пут када бих се вратио из БиХ или из Србије, програм се продужавао на два сата, а једне ноћи смо остали у студију од 18 часова до један сат после поноћи. Звали су људи из целе Грчке… хтели су па се споје са српским породицама, да спасавају децу. Био сам дирнут… понекад бих… кришом заплакао.

Записивао сам конакте… потом је у Грчку кренуло још 600 српских сиротана из Босне и Херцеговине, у којој је рат урлао и остављао ужас и пустош. Затирана су бројна српска села. Свет је о погрому Срба у БиХ- ћутао!

Према мојој евиденцији, за 18 година, колико смо били активни, угостили смо 2.700 српских дечака и девојчица из Босне и Херцеговине. Само из Приједора је било 820 дечака и девојчица који су остали без родитеља. Страшно је то!

Уз помоћ наше Цркве и народа сакупили смо преко 83.000 марака, када смо први пут путовали у Приједор, где су тада Срби били најугроженији. Паралелно смо слали и велику хуманитарну помоћ за остале Србе у БиХ, сваког фебруара и октобра, болницама, школама, вртићима, породицама… Имао сма једног пријатеља у Петрову, свештеника Николу. Није постојала црква у селу, већина Срба тада су били комунисти. Предложио сам му да почне да гради цркву. И како је то кренуло? Почели смо да помажемо изградњу цркве у Петрову. Сећам се да је тадашњи владика освештао темеље. Био је јануар, обећао сам му, да ћу донети из Грчке грађевински материјал, мермер.

Отац Никола је рекао: „Ми не можемо то да платимо”.

–  Ма све је бесплатно, снаћићемо се – умирио сам га.

Узео сам димензије будуће светиње и већ у фебруару следеће године, када су стизали пакети за децу у БиХ, стигао је и мермер по мери. Био је то повод да и други свештеници из БиХ траже помоћ за обнову или изградњу цркава. Тако смо на сличан начин, помогли изградњу 75 српских цркава у БиХ. Сећам се, једном сам отишао у велику фабрику у близини Солуна и тражио да купим огромну количину мермера, за неколико цркава. Позаво ме је власник, питао ме је где носим толики мермер. Одговорио сам да носим у разрушену Босну и Херцеговину нашој православној браћи, Србима, за цркве.

–Носи, браћи Србима! Све им је бесплатно – казао ми је тај племенити Грк, који није желео да се експонира.

Тако је у кратком времену однето мермера за 27 српских цркава.

После извесног времена ми је предложио: „Добро, хајде, сада када превоз мермера за БиХ не престаје, ја ћу да платим пола за Србе, а пола ти и Црква”.

И тако је отишло мермера за све преостале светиње.

Онда је предложио: „Овај наш договор и уговор важи док смо живи ти и ја, да помажемо српски народ и светиње. И тако је остало. Сваке године сам превозио по 120 тона мермера, мене је тај мермер коштао 12.000 евра, и још 10.000 за превоз и остале даџбине. Имам све уредно записано, када и које цркве су помогнуте, највише је отишло у Добој и околину, на Озрену је помогнуто 15 цркава, затим у Дервенту и околини, Приједор, Нови Град, Костајницу, Босанску Дубицу…

Како је даље текла ваша мисије у Србији?

Све до пре пет година интензивно смо помагали српски народ. Паралелно са тим помагали смо и Гагаузи, једно сиромашно место у Молдавији, они говоре турским језиком, али су православне вероисповести. У школи уче руски као страни језик, преко 20.000 примерака Светог Писма на руском језику смо штампали и поделели ми, из Солунске епарихије. У том делу Молдавије има 27 села и три града. Ушли смо у сваку православну кућу и храм и делили смо Свето писмо. На Косово и Метохију сам најчешће ишао сам, а у Гагаузи сам путовао са сарадником.

Остварена су и бројна грчко-српска кумства.

Грчке породице које су примале српску децу, а често су желели, касније, када су деца вратила у завичај, да посете децу у БиХ, да се увере да им је добро. Тако да сам неретко водио и Грке у Босну и Херцеговину. Крштено је тих ратних година преко 750 српских малишана, хвала Богу. И данас живе та дивна пријатељства и кумства Срба и Грка!

Како је започела ваша мисија на Косову и Метохији?

Било је то 1999. године, у току НАТО агресије на СРЈ. Боравио сам осам пута у Београду у току 78 дана бесомучног бомбардовања НАТО. У Београду је био један грчки новинар, тако смо заједно започели мисију у Србији. Прво је из Грчке пут Србије путовало шест шлепера помоћи и ја са њима. Сећам се, бомбардовање је почело, 24. марта, петак на суботу, а већ следеће седмице, на Лазареву суботу, однели смо поново пет камиона помоћи. Српска државна ТВ је урадила документарни филм, Прва хуманитарна помоћ, чини ми се да је био такав назив филма.

Када је било најтеже били сте и на КиМ !

Морам да кажем, чим смо се организовали и кренули на Косово и Метохију, било је проблема. Нису нас Албанци пуштали преко границе, а КиМ је већ био окупиран шиптарским УЧК и НАТО – трупама. Било је ризично. Али, ми Грци смо се организовали, брзо су на границу стигли грчки војници, из састава КФОР-а. Уступали су нам војна возила да бисмо пребацили помоћ за српски народ. Већ првих дана бомбардовања посетио сам Грачаницу, тада је био владика Артемије, обилазио сам са њим многа села и српске светиње, био у Штрпацама, Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Св. Архангелима…. На Косову и Метохији имали смо пет великих мисија, обишли смо 47 села, уништене светиње, градове… ишли смо тамо где је било најпотребније. Посетили смо и сва села Сириничке жупе. Доносили смо месо, храну, много лекова. За децу је уплаћивано свака три месеца по 50 евра, онолико колико су Митрополија у Солуну и Грчкој, народ и Црква могли да сакупе.

Шта нећете никада заборавити на Косову и Метохији?

Знате, срце човека вуче да се нађе тамо где треба. Ако сам пожелео да будем са мојом браћом Србима, болелео ме је и данас ме боли велика патња и неправда, која не престаје према српском народу. Било је скоро немогуће да ме КФОР, ЕУЛЕКС, униформисани Албанци, пусте на територију КиМ. Сећам се да су ме два пута заустављали. Чак и на наплатној рампи у Нишу, са оцем Михајлом из Светих Архангела. Онда сам молио наше војнике и они су из Урошевца  брзо дошли и помогли. Наравно, без знања команде КФОР-а. Ноћио сам у Урошевцу код грчких војника, и онда бисмо превозили њиховим војним возилима помоћ за Србе. Хвала им! У почетку је било и грчких полицајаца на КиМ, па су се и они придружили. Обично сам боравио у грчкој војној бази. Али, онда је требало и да изађем са КиМ, а то је било још теже. Морао сам да тражим специјалну дозволу да напустим Косово и Метохију. Потом је на граници Србије са Македонијом долазио по мене један Србин из Куманова и возио би ме до грчке границе. Пешке сам прелазио границу и сналазио сам се даље до Солуна, тих 70 километара.

Шта је оно што вас мотивише, да истрајавате? Ви сте и данас, после 20 година са нама на КиМ.

Нема ту рационалног објашњења. Осетио сам велику и неопростиву неправду, коју Запад, НАТО, САД…. чине Србима и нисам могао са тим да се помирим. Нисам могао да седим и пасивно посматрам како муче и убијају један частан, храбар народ на Балкану. Уосталом, кроз целу нашу историју ми смо били пријатељи. Ми, Грци, вас одлично разумемо, јер и ми имамо проблем са Турцима на Кипру више деценија.

Како доживљавате српски народ?

Ви сте достојанствен народ и некако сте „своји”. Уз то, Срби су неукротив народ! Не трпе ланце. Западњаци зато кажу да су Срби „тежак” народ, јер не трпите њихов јарам. Они би да мењају Србима свест! Срби су вековима мучен народ, и опстају. И многи вам се диве. Ниједан народ то не би издржао! Ви сте пружили отпор НАТО- алијанси, САД, Великој Битанији, Канади, Немачкој, Француској… ви сте се једини 1999. супроставили новом светском поретку, и тој лицемерној Европи. Мислим да вам управо то НАТО, САД, Енглеска неће никада опростити. Зато вас и даље муче. Зато вам се свете.

Оно што мене као свештника онеспокојава, јесте чињеница да Српкиње не рађају више деце. То је велики проблем и то може да вам се освети. На Кипру је другачије, тамо Гркиње рађају по 5-7 деце и држава им излази у сусрет. Тако се најбоље и дугорочно брани своја земља – рађањем. По статистици, на Кипру сада има много више православне деце, убедљиво више од турске. Видите, ми Грци, поштујемо живот. Моја мајка је родила нас 16 деце, а десеторо је преживело. А Српкиње?!

Нажалост, мислим да ће агонија на Косову и Метохији још дуго трајати. Читао сам вашу историју. Није први пут да вама, Србима, отимају Косово и Метохију. И није довољно само говорити да су други криви, мада јесу, морамо се ми поправљати, ми православни народи. Својим примером, морамо свима показати колико се воли и чува своја земља, поштују преци, светиње… а не препуштати да питање КиМ решава неко други. Нису други градили ваше велелепне светиње, гинули на Косовском боју, него ваши преци. Нису Албанци гинули на Косову, нити су они градили Високе Дечане, Грачаницу, Свете Архангеле.. нити Енглези, а Американци тада нису ни постојали…  Ви имате зашто да се борите, и шта да повратите, Албаници немају- јер КиМ никада није, нити ће, пред Богом и Небом бити њихово. Зар да се забораве и изневере преци, српски владари ктитори… Ако се тако буде радило и размишљало, свака битка је унапред изгубљена. Своје се мора бранити!

 И видите, понекад сам збуњен, и питам, се зашто Срби имају отпор када неки муслиман реши да пређе у православље, да се врати вери предачкој. Он прво ризикује, и унапред зна да ће га његови муслимнаи одбацити. А Срби се у таквим приликама чудно понашају. У БиХ, док сам тамо мисионарио, крстио сам петорицу муслимана. Срби у БиХ само што ме нису смождили. Мислим да је то велика грешка.

 Какво је духовно стање у Грчкој?

Ни код нас баш није најбоље, али неупоредиво је теже у Србији. Има много дивних и верујућих Грка, који негују своју правослвну веру. Али, и у Грчкој и у српским земљама највећи је проблем придобити оне који су ван православне цркве. Вратити их у окриље предачке вере. Како их вратити? Запитајмо се, колику одговорност сносимо и ми, што су многи наши сународници и данас ван Цркве.

Како доживљавате вашу мисију по затворима?

Био сам 30 година духовник по затворима у Грчкој, до прошле године у новембру, када сам пензионисан. Владика солунски је инсистирао и даље обављем посао затворског духовника, али сам се уморио. Сазидали смо лепу цркву у затвору, посвећену Св. Елеферију. Сваке суботе се служи литургија и на велики празник. Верујте, много је затвореника тамо крштено, па и Албанаца. Чак сам и један албански брачни пар венчао у затвору.

Да ли сте посетили Зејтинлик?

Много пута сам посетио то свето место, где у миру почивају највећи синови српског рода. Упознао сам Ђорђа Михајловића, ту легенду! Било би добро, када би Срби много чешће одлазили и посећивали гробове својих херојских предака. Свако српско дете која је било код нас у Грчкој, водили смо на Зејтинлик.

Највеће српско стратиште је Јасеновац. Како доживаљавате геноцид НДХ према Србима?

 Био сам много пута на том језивом месту, несагледивом стратишту, једној од највећих српских трагедија, када су усташе, регуларна војска тадашње НДХ, која је служила нацистима, Хитлеру, зверски покушали да затру српски народ. Не знам колико је познато Србима да су Јасеновац комунисти толерисали, да се нису трудили да ослободе Србе из логора. Зна се да су често сарађивали Павелић и Тито и водећи комунисти, током Другог светског рата. Да је Тито, по завршетку Другог св. рата, помогао многим хрватским злочинцима, кољачима српске деце, жена…. да побегну у Јужну Америку… а за то време, наивни Срби су Тита славили као највећег сина „југословенских народа”! Ето, ја то знам, јер ме је интересовало. Шта о томе знају Срби? У Грчкој се зна за Дахао, Аушвиц, јер се Јевреји труде увек, на сваком месту, у свакој прилици, да то целом свету ставе до знања. Јевреји не праштају заборав. И данас да се прича о холокаусту, а Срби о Јесеновцу причају тихо и несигурно. Желим Србима да се Богу моле за мир, да спознају своју величанствену историју, да увек знају ко су, ко су им били преци. Да се изборе за истину о Јасеновцу. Да се изборе за своје Косово и Метохију! И да у свему буду сложни, јер Србима мањка национална слога.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: