Арија
Батрић Бабовић
Пише: Батрић Бабовић
Великим Новомученицима
До Патријаршије се са једине обојене стране
Најлакше стиже преко врха Чакора
Онога села што се још сво кроз ране
Огледало у репризама неколико ратних страхора
Тамо су Јокићи, Пауновићи, Томовићи, Гојковићи
Нека опросте они што су непоменути и ненаписани
Свакога су часа у свакој рути и маршрути
За Пећ и Дечане као за луку и за Христов прамац везани
То парче небеса најљепше сија кад падне снијег
У његовом центру има осамсто и кусур звијезда
Полетјелих на небо у јулу кад је крвав био бријег
Кад су птице утекле од Содома и Гомора из гнијезда
Незнани путниче опрости што се ово пише прекасно
До Патријаршије нико више не иде путем отуда
Поезија је плакање на мало звоно али прегласно
Звијездама које су се излегле из полога Страшног Суда
И оне сада пишу најстрашнију поему и сагу
О истинама које су осам деценија као осам вјекова ћутале
Кад је знанац на огњиштима труднице и колијевке приносио врагу
Чије су нас вјештине вјештије од нас самих прогутале
Молимо опроштаје за свако слово у болном стиху
Теби престонице Крсног Јерусалима – Пећаршије
Коју сада налазимо једино у оном љетњем крику
Са оне стране Небеса и звјездарника Велике – Арије
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
