„Аудијенција“ на сјајном пријему публике у „Додест“ сали

Да се наша позоришна публика већ заморила од презахтјевних текстова и егзибиционизма извиканих редитеља, који раде представе у трајању од два до пет сати, а да позоришни чин може бити савршен у својој краткоћи и једноставности, на најбољи начин смо се увјерили синоћ у култној сали, „Додеста“, у КИЦ-у „Будо Томовић“, на премијерној изведби представе по чувеном тексту Вацлава Хавела „Аудијенција“.

А да би позоришни миракул био још већи, у знак тога да је и у театарском смислу Црна Гора земља чуда, није ријеч о професионалној представи, већ комаду чију режију потписује Бранка Кнежевић за свој испит на првој години мастер студија Позоришне режије на ФДУ на Цетињу, у класи редитељке, проф. Радмиле Војводић, уз асистенцију сараднице у настави, редитељке Лидије Дедовић.

Комад је урађен у продукцији ФДУ Цетиње и Градског позоришта Подгорица а, сходно виђеном, с пуним правом завређује да буде приказиван и на професионалним сценама и фестивалима.

Бранка Кнежевић, још увијек недовољно позната нашој позоришној публици, показала је да представе могу бити непретенциозне, да редитељ не мора у свакој сцени доминирати правећи од глумаца своје заморчиће, да Њ. Е глумац означава почетак и крај сваког правог позоришног чина.

Кнежевићева се опредијелила за сценску поетику једноставности, без нападних, спектакуларних рјешења, сведено и дискретно, уз животну увјерљивост окршаја двојице представника два свијета, шефа у једној пивари, Сладека, и писца у немилости власти, Вањека, присиљеног да ради као физички радник и слуша наклапања чеховски конципираног, тзв. „малог човјека“, који је „много хтео, много започео“ у свом малограђанском виђењу стварности.

Такозвани „политички сатирикон из доба култа личности“ уводи гледаоца у скоро пријатељско ћаскање два актера, из чега извире тзв. „воља за моћ“ човјека са маргине, уз трагикомичну судбину писца у немилости због непристајања на лојалност елити апаратчика на власти.

Хавелов комад је непретенциозан и упечатљив судар двају свјетова, умјетности и малограђанштине, приказ реваншизма примитивца према писцу, уз сву љубомору и комплекс ниже вриједности, уз изврсне, фино дозиране, сведене креације Стефана Вуковића, оличења моћи у лику Сладека, и Дејана Иванића, као Вањека, продуховљеног, помало збуњеног књижевника у невољи, који машта о раду у магацину пива, и да више не додаје бурад и, посебно, да не буде у радној обавези да их котрља, те такви снови о „унапређењу у струци“ доприносе гротескном дојму цјелокупног драмског штива.

Хавелов писац у овој дуодрами је литерарни и сценски свједок снова о моћи немоћних са маргине друштвених збивања, при чему се отвара Пандорина кутија заробљеног ума једног малограђанина, који има ту прилику да држи лекције једном писцу, жељном подршке људи с друштвеног дна. Реваншизам инфериорног шефа, уз фино иживљавање над неким ко је од њега духовно и интелектуално далеко супериорнији, уз вјешто грађење сценског штимунга редитељке, дали су за резултат оно што Хрвати дефинишу фином синтагмом: „сценски угођај“.

И заиста, публика је осјетила да присуствује правом позоришном чину, сукобу животне прозаике и чисте поезије, што је и наградила овацијама на крају комада, позивајући на бис сјајан глумачки тандем Вуковић – Иванић, или Иванић – Вуковић, сасвим свеједно.

Овом сценском дојму погодовала је маштовита сценографија Смиљке Шепаровић, уз доминацију гајби пива, комбинованих да свака друга пропушта свјетло из офа, а костимографија Невенке Тодоровић и дизајн свјетла Ивана Вуксановића употпунили су изврстан драмски штимунг у којем је публика уживала током непуних сат времена. А и овакав тајминг је представљао саставни дио цјелокупног финог утиска о дометима представе управо по оној већ познатој да је краткоћа сестра талента.

Наравно, у редитељском поступку Бранке Кнежевић, од које ћемо у будућности засигурно имати прилику да видимо и друге позоришне пројекте, без дилеме се дају уочити савладане лекције из режије у класи проф. Радмиле Војводић, и сараднице, Лидије Дедовић.

Стога се и у овом случају јасно виде добро усвојена знања са мастер студија уз властиту моћ примјене стеченог у непосредној пракси, на сцени, на којој је трајао гротескни сукоб свјетова са друштвеног врха и дна истовремено.

Редитељка је притом још једном показала да дуодрама, као захтјеван позоришни жанр, са два глумца у првом плану, даје обиље могућности за грађење заокруженог позоришног чина који оставља изврсне утиске.

И, на крају, још једно запажање: умјесто често присутне буке и бијеса на позоришним представама, сигурно не случајно, већ по замисли редитељке Кнежевић, глумци су посебно акцентовали периодичне, фино дозиране драмске паузе, кад тишина често говори више од ријечи, што је и додатно допринијело фино изграђеном драмском штимунгу као печату представе у цјелини.

Аутор: Драган Копривица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: