Аутохтони регионални статус Боке

Бока Которска једина је географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.

Писац Никола Маловић, Бокељ и Србин, овом реченицом зна да закључи своје текстове који вибрирају тематиком светских гибања уз неизоставни регионални земљопис и пратећи вокабулар.

Истакнута реченица са почетка текста има утемељење и у актуелној тематској географско-демографској карти овог простора, историјски уоквиреног у данашње четири општине, Херцег Нови, Котор, Тиват и Будву. Тако по последњем попису становништва у овој регији живи преко 40% нашега народа, а српским језиком као матерњим прича готово половина становништва.

Историјске границе Боке

Крајем 12. вијека Бока постаје саставни дио српске државе Немањића да би након што је била посјед више српских средњовековних владарских кућа, током 15. вијека потпала под власт Млетачке републике. Иако су Турци држали дио области у 16. и 17. вијеку, млетачка власт је учвршћена, а Бока добила своје препознатљиве историјске границе. Почевши од 1797. године, у Боки се смјењују хабзбуршка, руска, француска и од 1814. године, поново аустријска власт. Званични назив за област био је Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro), које је под аустријском влашћу остало све до 1918. Године.

Одлуке скупштина и Народних вијећа бокељских градова са Централним Народним вијећем у Котору о придружењу Србији и заједничком укључивању у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца

Почетком новембра 1918. године ослободилачка српска војска тријумфално је послије Подгорице и Цетиња донијела слободу и у Боку Которску, а 9. новембар је упамћен као датум када је под командом потпуковника Светислава Т. Симовића умарширала у Котор, а затим и у Херцег Нови.

Ослобођење Боке у Првом свјетском рату и уједињење са Краљевином Србијом често је оспоравано и погрешно подвођено под Подгоричку скупштину са којом Бокељи нијесу имали везе, нити су њене одлуке имале било какав утицај на саму област. На Великој Народној скупштини српског народа у Црној Гори која се често зове „Подгоричком“ учествовали су представници са територија унутар граница Црне Горе из 1914. Године.

Ђенерал Симовић подсјећа како га је пред хотелом Бока у Херцег Новом дочекало бучно клицање, а затим и поздравни говори, и то католичког бискупа из Котора Ућелинија, те предсједника општине Гојковића и предсједника Сокола Јова Секуловића. Тих дана 1918. године у Котору је образовано Народно вијеће које су чинили др Филип Лазаревић, прота Јован Бућин и каноник дон Антун Милошевић, као и секретари Монди Перучић и професор и адвокат др Радоје Јововић.

Најмасовнији скуп у Боки одржан је у грбаљском селу Побрђе 10. новембра 1918. када је начелник општине Грбаљ, прота Василије Ковачевић из Пријевора „свечано прогласио пропаст Аустрије и захвалио Богу и српском оружју који су једном за увијек ослободили Грбаљ од туђинске власти и придружили га, природно, својој југословенској отаџбини“.

Није упамћено да је икада на једном мјесту у Грбљу било толико народа.

Тако југословенско уједињење, како наводе историчари, није спајање старих држава у једну нову, већ представља спој отцијепљених територија бивше Аустроугарске са једном већ постојећом државом – Србијом.

Бока Которска није била у саставу Црне Горе све до 1945. године

О томе пише др Машан Ерцеговић:

„Ово је, неспорно, био врхунац вишевјековне борбе Бокеља за национално, културно и политичко ослобођење.“

Бока Которска постаје саставни дио Краљевине СХС тек 1921. године након закључења Рапалског споразума између Краљевине СХС и Краљевине Италије крајем 1920. године. Бока се у виду округа припаја Зетској области 1922. године. а у том статусу остаје ве до 1929. године када промјеном назива Краљевине СХС у Краљевину Југославију, постаје дио новоформиране Зетске бановине у административном статусу среза, све до почетка Другог свјетског рата 1941. године и окупације од стране Краљевине Италије.

„У новоуспостављеном Банском вијећу Зетске бановине Бока Которска је представљена директно и то двоструко, једном у име среза, а други пут и у име два града Котора и Херцег Новог, те је јасно да је, аутохтони регионални статус Боке Которске у новој држави потврђен, а њена стогодишња борба уважена и призната”, наводи др Машан Ерцеговић.

Укидање вишевјековне аутономије Боке у федеративној Југославији и самосталној Црној Гори

Исти аутор уверљиво пише и о укидању вишевјековне аутономије Боке у федеративној Југославији и самосталној Црној Гори. Тако наводи да је Народнослободилачки одбор за Црну Гору и Боку формиран на скупштини у Острогу почетком 1942. године поштујући наслијеђену историјску чињеницу у свом називу и то од представника са подручја двије братске покрајине.

Овај орган прераста у ЗАВНО (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења) Црне Горе и Боке, у новембру 1943. године у Колашину, на којем се конституисао као највише представничко и политичко тијело народноослободилачког покрета Црне Горе и Боке Которске. А на свом трећем засиједању у јулу 1944. године, такође у Колашину, ЗАВНО прераста у ЦАСНО (Црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења) који се конституише као највише законодавно и извршно тијело Црне Горе као равноправне федералне јединице Демократске Федеративне Југославије, а из чијег назива на волшебан начин нестаје и име Боке Которске као равноправног конституента Народноослободилачког одбора за Црну Гору и Боку са претходник скупштина одржаних у Острогу и Колашину.

Ерцеговић истиче да се ради о недемократском чину деградирања и народних представника и једне цјелокупне „покрајине” као цјелине, те да се приступило легализовању тог чина кроз организовање сједнице Народноослободилачког одбора Среза Бококоторског, 8. априла 1945. године у Котору. По приложеном записнику сједнице пленума наводи се да је под тачком разно, већином присутних, њих двадесет један (21), наспрам једанаест (11), који су били мишљења да се одлука о припајању Боке Црној Гори не доноси на тој сједници, та одлука и усвојена. Уз једанаест (11) одсутних, аутор наводи да се доношење те одлуке у таквим околностима додатно мистификује, те да је цио поступак био под великим политичким и партијским утицајем.

„Посебна занимљивост, прије контроверзност, оваквог начина доношења одлуке о овом питању лежи у чињеници да нико од присутних, суштински, није био против тога да Бока Которска и Црна Гора треба да буду заједно и да чине природну цјелину што је, уосталом, историјски већ било потврђено у много тежим и неизвјеснијим условима. Чини се, зато, логичним сматрати да су представници Боке, који су скоро сви, или сви до једног, били од личног, породичног или јавног угледа, или све то заједно, били мишљења и били научени да, кад прихватају важне одлуке у име народа који представљају, мора да се зна под којим условима то чине, да то мора бити „из главе васколиког народа“ односно уз његову сагласност или како би се данас рекло демократски, и да то не може бити никаква тајна или конспиративна одлука, посебно не под тачком „разно“, јер је то испод, већ стеченог колективног народног достојанства и Боке и Бокеља. И тако је, наводно, изгласано припајање Боке Црној Гори на начин и под условима (безусловно, декретом – наметањем партијске воље-одлуке вишег партијског органа) који су примијењени и у Колашину приликом конституисања ЦАСНО, и тако први пут у нововјековној историји одредили политичку будућност Боке без консултације са народом Боке Которске. Ово је, каснији развој догађаја ће показати, био и својеврсни наговјештај укидања вишевјековне регионалне самоуправе Боке Которске, који се коначно и десио када је 1. јануара 1958. године, на снагу ступио Закон о укидању срезова у Црној Гори и то пет година раније него је то савезним Уставом из 1963. године институционализовано, и тиме укинут средњи ниво власти на подручју Црне Горе, а појачана етатизација и надлежности централних органа републике”, наводи др Машан Ерцеговић.

Повратак регионалном статусу Боке

Поред јасне историјске димензије регионалног статуса, уз посебности културног идентитета становника овог простора, Бока као економски најразвијенији регион Црне Горе посједује и значајан привредни потенцијал.

Већа децентрализација омогућила би бољу расподјелу прихода и локални развој, а најновији случај везано за тиватски аеродром и неравноправну расподјелу прихода од концесионих накнада јасно говори у прилог овој тези.

Општине у Боки имају ограничена овлашћења у одлучивању о инфраструктури, туризму и заштити културне баштине.

Актуелни економски, безбједносни и политички изазови указају на потребу за кохерентнијом економском политиком и регионалном самоуправом Боке у Црној Гори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: