Аутократа наспрам апостола

Пише: Бошко И. Бојовић

Непосредни наследник једнопартијске аутократије Мило Ђукановић је и њен најдоследнији настављач у привиду вишепартијског представничког поретка. Демократска као фасада, партија као наставак једнопартијства, социјалиста као сурогат комуниста, ДПС је најдоследнији настављач СКЦГ, Брозове варијанте бољшевичког тоталитаризма. Распад Југославије и слом режима србијанског АВНОЈаша и непосредног ментора Милошевића, нуде широки избор могућности СПС-овској црногорској узданици. Уместо новопрокламоване нације српског порекла, прибегава се преузимању мањинске зеленашке опције као најсродније авнојској и најподесније за утемељење личног монопола по узору на неке од средњеазијских туркменистана. Ослонац на западне менторе, антисрпско једноумље и евроатланску демагогију не одваја знатније од Брозовог прагматизма у хладноратовским условима.

Практично неогранична самовлашћења и тродеценијски лични режим као да нису били довољни криптокомунистичком аутократи. Не схватајући да Атлански савез није осигурање за посткомунистичке демократуре, кумровачки исписник види у Цркви највећу, ако не једину препреку у остварењу доживотног режима. Лични режим без сенке и остатка тешко је замислити уз обновљену Цркву и митрополита чији утицај и поверење код Црногораца далеко превазилази анахронизам ДПС номенклатуре. Губитак осећаја за реалност као пратећа појава аутократије доводи до регресије која сеже у исходиште средњег века – као када Хенри VIII присваја Цркву и национализује њену имовину у Енглеској, да би спојио две установе у једну монархијску институцију.

Мала замља, малена и снага – митоманија и демагогија нису били довољни за овако радикалну регресију од толиких векова уназад.

Кумровачки профил и провинцијална акултурација, стрводерско поимање прошлости и материјалистички меркантилизам, нису довољни агенси за отуђење Црногораца од исконске Црне Горе, њеног културног и историјског наслеђа.

Идеолошка бесловесност црвено-црног-зелненог монтенегринства, што би биле најлогичније боје Миловог барјака Дрљевића-Штедимлије-Ђиласа, помутиле су разум отуђене новокомпоноване скаламерије. Помућеност којој је ван домашаја вера од искони старија од нације, макар она не била старија од АВНОЈа.

Црногорци су сами дизали и одржавали своје Богомоље, не чакајући Брозове и Ђидове клонове да их науче ко су и од кога су. Подизали и одржавали своје задужбине, као светиње по вјери, вољи и уму цијела народа, које не мењају власништво ради одржаја клептократске номенклатуре кад се распрода све државно, друштвено и отето приватно.

Равноапостолни митрополит Амфилохије осветлао је образ трону и жезлу Светосавском, Светострошком, Цетињском, свих светих мученика и исповедника од искони уграђених у вјечну Црну Гору и њену непресушну љуцковину. Благородне, мирне и достојанствене литије, од најмлађих до најстаријих Црногораца и Црногорки, као демократски цунами окончавају демократуру којој се није дао видети крај.

Тридесет година је светопочивши митрополит ходио стопама својих светих претходника, да би на челу свог словесног рода и његове младости искорачио из деценијске бесудне пустиње троване пакленом братомрњом и душманског беспоретка. Аманет његов остаје овом нараштају да осветла образ исконске Црне Горе, по чему ће их потомци довијек пјесмом и узором помињати.

Виле ће се грабит у вјекове да вам вјенце достојне саплету!

Прочитајте ЈОШ:

Ловћенски аманет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: