Аутор књиге „Два метка за Павелића“ ДПС историчарима: БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ ЈЕ БИО И ПАРТИЗАН!
1 min read
Благоје Јововић
Пише: Тихомир Бурзановић
Благоје Јововић је по повратку из војске почетком Другог свјетског рата приступио комунистима и партизанском Бјелопавлићком одреду, а био је и припадник партизанске војске у битци на Пљевљима.
У Југословенску војску у Отаџбини Драже Михајловића ступа након што су му комунисти из Бјелопавлића тражили да убије стрица попа Љуба Јововића…
(Испод је текст из књиге „Два метка за Павелића“ у којем Блгоје Јововић описује свије исуство у партизанима)
Кад је Њемачка напала на Русију комунисти су били затечени.
Тих дана водиле су се велике расправе и полемике у кући попа Љуба. Ту су се жестоко препирали, са једне стране стриц Саво и поп Љубо, а са друге чувени комуниста Бошко Тонковић, који је био досељеник са Косова, а некада се презивао Брајовић. Међу комунистама су се издвајали синови Марка Милетина Јововић – Станоје и Малиша. Били су добри говорници, а добро су играли и фудбал, и били су популарни у народу. Станоје је знао и лијепо да пјева, а био је касније и способан официр. Ја сам волио моје стричеве, али сам волио и Бошка Тонковића, ваљда што је дошао као избјеглица са Косова, па ми га је нешто било жао. Сјећам се као да је било јуче. Јулски дан, чујемо – воде се велике борбе Руса са Хитлером. Комунисти сазову збор на Главичици, на имању учитеља Живка Шутова Брајовића. Дошли сви, и комунисти и националисти. У име комуниста први је говорио Милосав Бабић, гимназијалац, који се представљао као политички комесар за Бјелопавлиће. Извињава се националистима и каже: “Били сте у праву када сте нападали Хитлера и ја се извињавам због својих ставова које сам изрекао према мајци Русији.” “Другови, будимо сложни, не треба да дозволимо да дође до подјела, него да сви будемо заједно и сложни”, тим ријечима завршио је свој говор. Онда се јавио за ријеч учитељ Саво Јововић. “Ја сам за борбу био и у првом рату и у овом рату ћу да се борим, али никада под руководством Комунистичке партије, а још мање под руководством сина Радослава Бабића – Милосава! ” Не само што неће са комунистима, него неће са Милосавом Бабићем! Кад су се разишли, на једну страну комунисти, а на другу националисти, ја сам отишао до куће попа Љуба и стрица Сава. Саву сам рекао да му је говор неумјесан. Он ми одговори као из топа: “Како неумјесно, ја сам за то да кажем што мислим, како да ми син Радослава Бабића буде командант !” Не вреди га наговарати. Испред куће чека ме Бошко Тонковић. Да га отпратим до Николе Томичина Јововића, ту је становао. Бошко ме је моли да ја објасним комунистичким студентима, који нијесу служили војску, како се рукује пушком и како се пуца. Видио сам да се спремају јади и несрећа. Већ сутрадан Бошко окупи једну групу младих комуниста и позове ме да им причам о наоружању, о војсци, о рату. Тада сам видио да су комунисти знали шта хоће!
Нијесу имали упоришта у народу нити су их људи пуно цијенили, али били су агресивни и добро организовани. Мене је било срамота колико ништа нису знали, али сам ипак пристао да их обучавам. Они су ме цијенили, јер им је Бошко Тонковић причао о мени као младом човјеку који је официр и који им може доста показати. Комунисти су били јако одговорни и дисциплиновани и са њима је био лако радити, иако су биле велике незналице. Прво ме питају зашто и како пуца метак! Ја причам, а они слушају, сви се у уво претворили. Сјећам се како је слушао Бошко Тонковић. Ништа није знао, а у мене је гледао као у Бога, био ми смијешан јер ништа није могао да схвати, а имао је више од тридесет година. И кад би завршили са причом, Бошко би ме позвао на страну и поново тражио да му објасним како се пуца, нишани. Кад би завршили са наставом ишли би код мојих стричева и браће који су били српски националисти и угледни људи, њих седамнаест је било са завршеним факултетима.
Међу њима је било учитеља, попова, пофесора, пуковника, генералштабских официра, правника. Кад би се састали комунисти и националисти расправе су биле жестоке, а било је и тешких свађа. Уствари, све те расправе и свађе су вођене само из једног разлога – ко ће бити вођа покрета отпора против Њемаца и Италијана. Комунисти су вјешто наводили причу на своју страну и само су гледали како би привољели националисте да стану под њихову команду, па да коначно добију за себе подршку угледних људи, а кроз то и народа. Међутим, ни националисти нису били баш наивни. Били су поносни и часни људи, који су дубоко поштовали вјеру, традицију, обичаје. И тада сам имао осјећај да би радије погинули него дозволили да неко млати са њима и да их воде људи који не уживају углед у народу и који су из “танких” породица са којима је било непожељно орођавати се – па где сад да последњи постану први! Код националиста тог доба је било и реда и поредка и то су били прави Срби, који кад дају ријеч ту ријеч и држе. За разлику од њих, комунисти, барем ови наши, само су гледали да улове нешто у мутном и на брзину.
Тако су пролазили дани, али ни један није прошао без да се не сакупе комунисти и националисти и да причају ко би могао да води покрет отпора. Договора није било, а сви разговори су се угавном завршавали кад би Саво Јововић устао и рекао попу Љубу : “Идемо оче, неће ме водити комунисти и Милосав Бабић, па кад не бих био жив!” Шта је Југославија дала Црној Гори Као и све ствари у животу и расправе и свађе се исцрпе и заврше. Дошли смо до тога да изаберемо команаданта Косићке чете. Сагласили се и комунисти и националисти да треба изабрати човјека који ће бити командант свима. Тада никоме ни у сну није падало на памет да ћемо се дијелити на четнике и партизане. Тад си био или комуниста или националиста, али смо били јединствени да се брани Отаxбина. На скупу се одлучи да се за команданта изабере најстарији по чину. То био официр краљевске војске, мајор Петко Јововић, брат Јакше и Марка Јововића, који су били угледни људи, учитељи и велики националисти. Након тог избора националисти су били задовољни, али комунисти нијесу мировали. Стално су ишли по кућама, пропагирали комунистичку идеологију и организовали своје партијске ћелије.
Једног дана позове ме Бошко Тонковић на разговор и понуди ми да уђем у Партију и да обучавам комунисте за ратовање. Ја мало застанем. Знам Бошка, добар је човјек. Мислим: заједно смо сви, и националисти и комунисти. А мој отац и стричеви су чувене комите из првог рата. Знају ратоват. Одлучим да пођем са комунистима и да те младе људе обучим ратној вјештини. И ја био млад, али сам завршио војну школу. Кад сам пристао, Бошковој срећи није било краја. Одмах смо почели да планирамо неке акције, обуку, скупове. На скуповима комуниста, на које ме је водио Бошко, највише ми је сметала прича неког инжињера, који је ко папагај понављао да тадашња Краљевина Југославија ништа није дала Црној Гори.
Наставиће се….
Извор: Српска 24
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Blagoje je bio Jakovov rođak i nije imao veze sa komunistima. On mu je i pomogao u Argentini, i po relevantnim dokazima, Jakov je iz senke i upravljao akcijom kojom je smrtno ranjen Pavelić. Sa tim komunisti i UDBA nisu imali veze.
Rajo, ne znam odakle ,,vučeš“ izvore za svoju tvrdnju, ali po dokumentima koje mi je otac ostavio, kao i po razgovorima koje sam s njim vodio, naročito poslednjih godina, moj đed je bio oficir u štabu Jakova Jovovića, kao prekaljeni borac i oficir iz Velikog rata. Do dolaska Đurišića sa svojim jedinicama, Jakov je izbegavao borbe protiv partizana, koliko je mogao. Cilj je bio da svi nanesu ptetu okupatoru, a da se ne ubijaju između sebe. Sukob sa komunistima u Bjelopavlićima je otpočeo ubistvom Marka Šaranovića, ispod mosta na Sušici.
Sukob je posle niza ubistva od strane komunista i osveta porodica ubijenih kulminirao dolaskom jedinica Pavla Đurišića, koji je bio nezadovoljan situacijom u Bjelopavlićima i naredio da se takva situacija reši. Tako su i nastale Lazine. Odatle su pre streljanja zatvorenih, moj deda i Jakov uspeli da izvuku nekoliko nevinih i poštenih domaćina, ali su ih komunisti ubijali po povratku, jer su im Lazine bile potrebne kao budući argument protiv Kraljeve vojske u otadžbini.
ihMoj otac je često nosio skrivenu poštu za Zagarač, pripadnicima četničkih jedinica, naravno uz starijeg brata. Neprijatelj je bio jedan – okupator. Jakov naravno nije bio udbaški agent, ali po onome što znam, Britanci su vodili računa o njemu i sa njima je bio u neprekidnoj vezi. Mislim da su oni i organizovali Jakovovo bekstvo sa krajnjom destinacijom u Argentini. Moj deda, iako više puta pozivan u partizane, ipak je odstupio sa rođacima, sa njim je krenuo i stariji brat moga oca, imao je 16 godina. Saveznici su sa italijanske granice vratili njegovu grupu. Ubijen je naravno, u pokolju kod Zidanog mosta sa 38 svojih rođaka – Šaranovića.
Strica je spasao neki partizan koji je prepoznao mog đeda i hteo da ga izvuče iz kolone, ali ovaj nije hteo da napusti braću.
Isti moj stric, tada spašen, mučki je ubijen, pa zaklan od strane retardiranog i zavedenog ubice UDBE, 1967 godine u Budvi.
Štapska dokumenta koja postoje i koja su značajna istorijska građa, čekaju evo bezmalo osamdeset godina, da dođe POŠTENA NARODNA VLAST, pa da se predaju nekom poštenom i odgovornom, da se pogledaju i objave. Da se sazna istina.
A ona nema veze sa Jakovom kao Udbinim agentom.
Nikakve komunisticke, nikakve slobidarske tekovine nemoze da svojata DPS,njihovi su ŠTEDIMLIJA,DRLJEVIĆ, BRKOVIĆ… saradnici okupatora, kao što su i oni sada.
Evo onog što stalno napominjem – Blagoje Jovović je bio partizan i ono što nećete naći i komunista. Ubačen je po zadatku u četničke redove, nije učestvovao u jačim borbama i na kraju je stigao do Argentine. Stigao je u Crnu Goru kao da je bio skojevac a ne četnik i nalagao. Priča o njemu je udbaška i laž smišljena tako da je jedan navodno bivši partizan i komunjara ranio pavelića. Dobio je čak i ulicu, a ne mogu je dobiti Draža Mihajlović, Pavle Djurišić, Rudolf Perhinek, Momčilo Đujić, Zvonimir Vučković, Bajo Stanišić, Đjordje Lašić i ostali pravi četnički junaci. Naš narod nasijeda jos jednoj komunističkoj i udbaškoj prevari. Pa i da je tačno, gde to ima u svijetu da se slavi onaj koji je samo ranio zločinca ali ne i ubio. Zanimljivo je da je u ovu priču uključeno dosta onih za koje znamo da su iz komunističkih porodica i da su saradnici policije,