Августовска пјена на устима

Шпиц сезоне на Приморју улази у финале маестозо, и ваља рећи коју о есенцијално кратком пословном љету током ког многи који су сљубљени с влашћу заиста могу да згрну богатство.

Оно што је 90-их био кафић на главном приобалном градском тргу, данас је ресторан, и може да инкасира ccа 150.000 евра чисте зараде у Херцег Новом, 300.000 у Котору и 450.000 у Будви.

Многи занатлије, рибари, виноградари, и поморци, од својих 70-80 љета – најмудрији су обални пучани. Кад их човјек слуша у дилеми је ко је кога покварио: да ли фурешти Приморце, или Приморци фуреште.

Биће да су туристи Приморце, јер док туризам није био пронађен, само су ходочасници путовали од, да би стигли до. Откако су људи пожељели да путују да би се ритуално и сезонски обновили у мору, настао је туризам, кад и искуство приобалних житеља да на свој, до јуче сирот, географски дом гледају као на пожељну дестинацију стађунских номада.

И сада смо дошли до тога да у јулу и августу у Херцег Новом, Котору и Будви нема старосједилаца. Њихове староградске камаре заузели су фурешти. Од издавања станова, станчића и соба, до јуче су ови Приморци могли да живе годину, док данас више не, па некретнине продају, и запосиједају више квадрата на каскадама удаљеним од обале.

У шпицу сезоне треба потрошити три сата за вожњу од 30 км. Хиперинфлација људи који у мало времена непрекидно долазе свим облицима превоза (ваздухом, копном и морем) – чини да Приморци све и да хоће, не могу да се посвете свакој души понаособ, него јој на свим, мајци, језицима казују гдје су знаменитости, када су дешавања, ко гостује, куда је наближе, како је најповољније, одакле се види, откуда се чује, гдје су укуси, слике, боје и мириси. Тако данас, тако сутра, тако док се не појави августовска пјена на устима.

Туристи су предатори у очима домородаца. Домороци су предатори у очима туриста.

Туризам је нахушкао једне на друге. Опазио сам да је у Будви, због мањка простора, високих цијена и паклених температура, подозривост љетујућих већа него икада. Свуда Срби и Руси, а Монтенегро наоколо.

Пропустили ли се кроз сурвивал-оптику, поглед на будванску Словенску плажу подсјећа на мријестилишта сардела око којих пливају ајкуле.

Котор је и даље чудо за око, онако с бедемима опасаном планином изнад себе. И ту се криминал може сјећи на коцке, али за разлику од Будве у којој још тврде да као град не постоји зими, Котор постоји током четири стађуна. По несрећи, све пркосећи историји и физици: челницима је дебото на челу искочила жила глупача од силног противприродног веслања узбрдо, према Подгорици.

Ad finitum, Херцег је Нови град који огледан и са Google Eartha данас више подјећа на Сутоморе неголи на некадашњу обалну престоницу културе. На главном градском тргу само једна особа говори енглески без акцента, у временима када је некоме пало на памет да опере неколико бубњева парах од кандидатуре Х-Новог за европску престоницу културе.

У олимпијској години ваља казати да је Новљанин, арх. Момчило Тапавица (Надаљ, 1872 – Пула, 1949) био први Србин који је учествовао на првим модерним Олимпијским играма (Атина, 1898).

Наступао је у више дисциплина, што је тада било могуће, у атлетици, рвању, дизању тегова… да би након полуфинала у тенису освојио бронзану медаљу за Угарску.

По његовим пројектима изграђена је зграда Матице српске у Новом Саду и зграда Њемачке амбасаде на Цетињу. У Боки подиже породичну палату у Бијелој, палату у херцегновској Његошевој улици, и – преко пута ње, с повлашћаним погледом на улаз у једини фјорд на Медитерану – чувени хотел „Бока“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: