Баба и лук

Пише: Бећир Вуковић

Баба Грушењка је грешила, много, много је грешила, грешна је Груша, кроз сузе прича Аљоша. Прошла је чистилиште где су јој узели и торбицу из руке, и већ је у пламеновима пакла.

Добри, Боже, дошао сам да вас до неба молим да спасите бабушку Грушу из пакла. Бог беше прилегао, па се поисправи на високе јастуке од облакова, прстом подиже густу обрву, онда једно око мало отвори, па одмери кратконогог Анђела који беше слетео на одшкринуто окно одакле Бог надгледа Велико Дело своје.

Добро, де, крилато Госпоче, хајде, спаси бабу, али, прво да видимо је ли баба урадила какво добро дјело, де да видимо, покажи бабу бабино добро дјело, де, де, прелистај књишку…

Јесте, старино добра, јесте. Једном је некој просјакињи, сироти гладној, коју је пут нанео кроз губернију ка манастиру, убрала перо лука из леје, и дала јој. А она сирота није појела лук, него га однела старцу Зосими, који спремаше Душу на блажени пут.

Добро, де, добро, онда убери перо лука из исте леје, и пружи га баби у паклу, и извуци је, и врати је на њену њивицу, а сад ме остави да мало дремнем, и не буди ме ни за шта.

Хоћу, хоћу, добри чича, хоћу, најшира душо у опису свих небеса.

Прхну Анђел кратконоги, убра перо лука, и у трен обрете се изнад казана пакла, и пружи баби перо лука да се ухвати за њ, да је извуче оданде. Али, одједном, сви у паклу скочише, зубалима раскинуше ланце, и ухватише се за перо лука. Али, перо се – прекиде – и уз велику буку и тутњаву опет се заједно са бабом стропошташе на дно пакленог гротла.

Тужан, ни крилцем да махне, преко бескрајних закривљених небеса, Анђел опет приспе понад Престола, и тихо, и још тише уђе у Божију одају. Бог, спаваше дубокијем сном, а Анђел порашири крилца да му још направи хлада. На спокојном лицу Анђел је јасно прочитао да је Бог знао како ће се прича свршити. Онда је Бог морао и знати за бабино добро дјело, али ни Анђел више не бијаше кадар обнављати љепоту приче која је равна самом почетку Страшног.

Све велике приче од Аврама и Исака прате грешника до потоњег даха. Преносећи вам невјешто причу о баби и луку из „Карамазових“, заједно са вама примјењујем је на наше вријеме, и прилике. Како да је управо дошао тренутак да се на пут код Бога спрема Спец. држ. туж. МК, да спаси нашу бабу из пакла.

Уосталом, зашто би овдашњи „специјални чувар“ наше бабе, мало, мало – па потезао причу о луку из Загарача, ако се иста не наслања на универзалну причу Достојевског, а коју је писац чуо од руског народа. Елем, нико ни у помамилу не вјерује да је речени МК читао Достојевског, али баш зато, и то његово – несвјесно – блебетање о луку из Загарача, не може бити случајно, као што ништа није игра случаја. Откако је небо на земљу пало – несвесно је повезаније од свег свесног.

Доћи ће дан кад ће се сви овдашњи властодршци – грешници ухватити за перо лука које им буде пружио „специјални државни чувар“ МК, но, перо ће се прекинути, и сви ће се опет стровалити у кључали казан пакла. Али, у пакао ће се стрмоглавити и онај који ће им пружити перо лука. Ниједна се прича никад на исти начин није поновила. На тој разлици један свијет и почива.

Као да нам је Достојевски остао нешто дужан у причи о баби и луку. Ако Бог није спасио бабу, је ли Бог спасио гладну сиротицу, која није појела перо лука, него га однијела старцу Зосими.

Достојевски каже да би упознали свијет, не морате ићи из свога села. Кад је тако, онда и универзалну причу о баби и луку, наћи ћемо у свом селу.

* * *

Код цркве у Штитарици, послије подсјећања на неку нашу причу чије нас нити од дјетињства повезује, поздравих се са другом. Он, погледа у облакове изнад села, па лаганицом оде ка Препрану.

О, Душане, успут, преко шуме, помени Свевишњег.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: