Бајка четврта – Вртенко, осми патуљак

Пише: Небојша Јеврић

Ика и ја учимо да бројимо.
Два су ока. Пет прстију. Седам патуљака.
„Тата, а гдје је осми патуљак?“ пита Ика.
Тата не би био тата када не би знао гдје је осми патуљак.
Ипак, затечен, кажем да не знам. Али Ика већ са новим питањем чека иза ћошка.
„А зашто не знаш?“
И ту већ помоћи нема.
„А како се он зове?“ не одустаје Ика.
„Зове се Вретенко“, кажем.
Кад легнемо у кревет и угасимо светло, Ика стави прст у уста и изда наређење:
„Тата, причај Вретенка!“
И онда причам.
Четрнаест ноћи причам Ики а петнаесте седнем и напишем то, да и друга деца чују.

Вилина вода

Било је то у вријеме када су земљом владали патуљци и вилењаци.
Када није било снијега и олуја.
Када је Азри Даут, цигански краљ, ковао и кујући претварао гвожђе у злато.
Када су патуљци, глава уроњених у јастуке испуњене перјем анђела, сањали најљепше снове.
Када је, сједећи на рамену Страшоње Страшног, огњена кокош по читав дан бајке кокодакала.
И када је краљ патуљака своју кћер давао за жену оном ко исприча најљепшу бајку.
Тада се на пијаци још могао купити чаробни пасуљ, што расте до неба. И жар птице још су крале златне јабуке из дворских вртова, а принчеви убијали страшне змајеве на Румији и Ловћену.
У то вријеме, дакле, живио је патуљак којег су сви звали Вретенко.
Вретенко није волио никакве занате. По читав дан је просто сједио и измишљао приче. У те приче нико осим њега није вјеровао, али када би почео да прича сви су долазили да га слушају.
Други патуљци крпили су рибарске мреже нитима мјесечине, мијешали чаробне напитке, ископавали дијаманте, којих тада бијаше у свакој пећини, а Вретенко је сједио, сједио по читав боговетни дан, и причао.
„Ах, јадна ја! Од тебе никада ништа неће бити!“ јадала се по читав дан његова добра мајка. „Кућица само што нам се не сруши, у њој ништа сем шумских јагода, а ти причаш ли причаш.“
Вретенко је ставио на главу капу са пером од фазана, на коју је слетио лептир, и два венчића са чаробним травама, па наставио да прича приче.
Вретенко, једини патуљак који није имао никаква заната, силно је наљутио старешину села. Била је сушна година и прориједили су се шумски плодови којим су се хранили патуљци. Хране је било све мање, а Вретенко је и даље сједио и причао. Онда су и други па-туљци остављали корисне послове и долазили да га слушају.
„Није што он не ради“, фрктао је патуљак Љутко, „него што другим патуљцима не да да раде.“
Једнога дана, када је Вретенку већ досадило да слуша јадиковке, он рече:
„Ви кажете да од мене ништа неће бити. Биће, биће, иако ја не знам ништа друго да ра-дим сем да причам бајке. Чуо сам да ће наш краљ дати своју кћер за жену оном ко исприча најљепшу бајку и још пола краљевства приде. Идем на двор и постаћу краљ.“
Како се смијало цијело село када је Вретенко кренуо пут краљевског двора, са буздова-ном направљеним од крилца бумбара преко рамена и мачем од рога јеленка за пасом.
Ходао је дуго или можда кратко, стигао далеко или можда близу, тек, у смирај дана застаде крај воденичног точка у потоку гдје су виле долазиле да се купају. Када се пробудио, била је поноћ. На небу је био пун мјесец, а двије виле свађају се крај потока. Дошле су на купање, а заборавиле босиок.
А без босиока виле се никада не купају, јер вода у којој је потопљен босиок чува их од злих погледа.
Вретенко се у трену расани па им се умилно обрати.
„Ти си једини човјек који је присуствовао купању вила. Захвати зато ове воде у тестију. Од вилинске воде свака се рана зацељује, чак и она што смрт доноси.“
Тога часа се огласише пијетли, па виле одлетјеше.

На орловом крилу до догодине

Вретенко захвати воду у тестију, притеже опанке, па настави пут.
„Ах, када будем причао у селу, нико ми неће вјеровати да сам у друштву вила преноћио“, мислио је.
Пут га потом нанесе у мочвару. Он начини чамац од орахове љуске, перце од голуба узе за весло, па тако пређе мочвару. Потом наиђе на стијење, узвера се уз уз помоћ паучине, па тако савлада и ту препреку. Био је далеко велики град и у њему дворац у којем је живјела принцеза, а тамо се упутио патуљак Вретенко.
Послије неког времена сјео је да се одмори и окрепи шумским јагодама. Био је на почетку велике шуме. Сједио је и јео, кад, одједном, из грмља нешто пропишта. Дотрча тамо и имаде шта да види: прободен стријелом, сав у крви, лежи сури планински орао. Умире.
„Не бој се“, шапну му патуљак, „ја ћу те спасити.“
И храбро приђе суром орлу, највећем непријатељу патуљака, па му из груди извуче стриjелу. Онда отвори чутуру са вилином водом и њом му посу рану. Пошкропљена чудесном вилином водом, рана нестаде као да је никада није ни било.
Пред Вретенком је сада стајао господар планинских врхова, сури орао, патуљку добро знан, јер је сејао панику у њиховом селу. Није било године да сури орао не уграби неког неопрезног патуљка.
А Вретенко је сада стајао пред њим и гледао га право у очи.
Толико се близу једном суром орлу никада ни један патуљак није примакао.
„Спасао си ми живот. Обећавам да више никада неће бити рата између мог и твог рода. Никада више ни један сури орао неће појести ни једног патуљка. А ти ћеш бити мој побратим.“
Њих двојица посједеше тако једно вријеме, а Вретенко онда свом побратиму исприча откуда долази и зашто се запутио ка великом граду, па устаде да се са њим поздрави и пође, јер га је чекао дугачак пут.
Сури орао се на то јетко насмија.
„Пут јесте дугачак за твоје ноге, али није за моја крила. Него пењи се, побратиме, да прије мрака стигнемо до великог града.“
Вретенче онда храбро усједе међу орлова крила и они полетјеше.
Ех, шта би дао Вретенче да га сад виде његови патуљци из села, који су му се увијек смијали, да виде како на господару неба лети изнад планинских врлети. Како је страшнога сурог орла, којег се патуљци плаше више него било чега другог, обгрлио.
И тако стиже гдје је наумио.
А шта је послије било сазнаћете догодине. Ако будете добри.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: