Балада Београду

Пише: Мира Алечковић

Булеваром сам твојим једног давног априла
очима упијала пламен који ће заувек жећи,
тетураве ноге у растопљен асфалт угибала
којим су текле реке пакла и бол мој њима текао
котрљала се тротоаром једна дечја глава,
колица дечја пресечена напола,
играчка картонска ножем преполовљена од злураде шале

Видела сам те први пут онаквог какав јеси, мој граде,
мојих снова из ноћи
када се тупим ножем деље нестрпљење
да што пре дође Она жуђена и помилује те рукама,
Она жељена и понесе те крилима,
Она најлепша, која се крила у багрењу стазе
иза Хајдучке чесме
и коју никад на време не назовеш правим именом Љубави
Она која се увлачила у скромне собице студентске и ђачке
а ти си је крио драгу и младу неверницу
која године сваке нове очи напија отровом снова
и сваког пролећа новим рукама нацрта крила жеља
а што да ми причаш о Њој, Слободи, када сам тебе
у њој већ видела
видела први пут гледаног шеснаест кратких година,
шеснаест година ћаскања, шаптања, тапкања рукама
по туђој лопти у парку
с ђевреком у руци с кога се сезам круни,
виђеног на срцу с вашара из порте Светосавске

Тополе, тополе, тополе код “Шест топола”
И глас на ветру расут, олуја црна за нама
у Кошутњаку
И погажене траве и камење с пруге разлетело
И моје ноге бегунице иза сасвим туђе ограде
где сам тражила заштиту снова од прве кише куршума
и брисала из очију слику жене с прострељеним дететом
на сломљеним рукама
Где си Кошутњаче, да из очију кошуте дрвета твоја страх
изгоне
да са Хајдучке чесме попију снагу виловити
ја јесам да јесам прегршт љубави и прамен топлине
и нисам да јесам трн онај који те кришом поткачи
при крају на крвавој стази

А шта се кога тиче шта сам кад горе платани
и прамен нечије косе виси у парку о грани
а шта се кога тиче ко сам кад с највишег спрата
и ко зна с ког спрата снова човек у пламен пада
и вриском зове сав град и камен и дрво и мене
да га спасемо смрти а она га већ повела
и сви сем њега виде да њега више нема

Ја сам се свиткавог ока од суза из рата вратила
после сам те Калемегданом тражила, тополе наше љубила,
камење наше грлила, Калемегданске клупе претражила,
чекала сам те тамо где сам те била изгубила…

Тврђаво Келта где су ти камени дворови
куло Сигина где су ти чврсти дунуми
где су плетаре црвене од ситне среће човека
који се радује само што живи, што није набијен на кољу
и што му главу у земљи, над земљом не кљују вране

Плачем багрењем са Звездаре које сам својим рукама садила
јецај ме срушених кровова до костију стреса
плачем пустоћом оне собе у којој милујем отете књиге
рукама
улицама преривеним од насиља оног априла
очима десет мостова које још нисмо саградили
устима сиротих које још нисмо нахранили
рукама деце коју још нисмо лепо обукли
звуковима свих рокен-рола, кола,
и најиграније игре

коју још нисмо чули, која још није измишљена
свим ритмовима који су икада у теби тукли…
Плачем и пркосом што си још увек остао, што смо у теби
остали,
од радости што ћеш онај из снова град бели, змајевати
једнога дана бити.

Прођоше векови, срце ти теснили, тукли
а оно бунтовно, младо хоће да разбије међе.
Граде мој душом бели, старих, тамних фасада,
и светлих нада за оне који по прокопима још увек станују

Огледала твојих улица будућих већ ме опијају трезну
и цвеће твојих паркова будућих ме заноси
и мостови бели будући твојих река ме распињу
као жеља да се саставе две моје љубави
једне која до љубави није могла да дорасте
и друге која од љубави није могла да се угаси
Београде, али не онај са машном дечјом на жици
Карађорђевог парка
устима челичних паса раскидан
и не онај псима турским изуједан на бедемима
ни човек на калемегданској тераси у смртним јауцима
жив бесним псима
главе на кољима
и не онај обешених на Теразијама
већ онај који пита са вешала: Где сте људи, да ли вас има?

Дуге сам дане чежње у теби граде бројала
све што сам волела, све што сам желела
из тебе је вољено, из тебе је жељено мој граде,
твојим сунцем и плавилом твојих вода
некад се само с Дунавом и Савом мешала Волга
као оно у Кошутњаку
и Влтава или Сена
некад је само Кошутњак начас сменила
шума Фонтенблоа или нека далека руска гора
или ко зна која шума и које воде пена
где год сам била ја и ти си био
где год сам сањала ја и ти си снио
где год сам жудела и ти си био жудан
кад год сам бдела и ти си био будан.
Брига што те мимоишла била ми је кошава лањска
брига што ти је пришла била је градоносна киша

Мене ће једном понети невољно оном улицом
што је нанизала цвеће коме се нико не весели
али ти никад не би смео отићи у прах и пепео
због оних који су горели, због оних који су те волели
ти мораш увек остати из снова Београд бели

И кад од тебе пођем остаћу у теби мој граде
неутешно дрвеће у оку мом остати неће
меко зеленило радоваће туђе очи
неплодна улица смрти давно је засута цвећем
и оштре муње мисли запожариће друга чела
и увек задивљујуће смелу ће младост да носе
они који ће опет с тобом да буду млади.
Шта да ти кажем, не знам шта ћу ти рећи пред полазак
кроз мене ко младом шумом сва твоја прошлост шета
а ја бих да ти кажем нешто лепо, мој граде,
можда с пркосом оних који слободу желе
рећи ћу да смо из тебе
волели све људе света.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: