Балканист: Мајдан на Цетињу?

Пише: Игор Дамјановић, Балканист

На годишњицу парламентарних избора планирано је да се у Цетињском манастиру за митрополита црногорско-приморског формално рукоположи Јоаникије Мићовић, један од најугледнијих архиереја Српске православне Цркве.

Пуних 22 године Јоаникије се налазио на челу Будимљанско-никшићке епархије, територијално највеће у Црној Гори, у којој се налази и његово родно село Велимље.

За вријеме своје епископске службе, Јоаникије Мићовић пажљиво је градио блиске односе са Московском патријаршијом, посебно митрополијом Кузбаском и њеним старешином митрополитом Аристархом. За допринос развоју сарадње између Руске и Српске православне цркве, у области теолошког образовања, владики Јоаникију је 2019. године додијељен и Орден Филарета Московског првог степена, од стране Московске духовне академије.

Свака нормална држава са радошћу би дочекала да на чело најбројније и најутицајније религијске заједнице дође духовник таквог угледа као што је Јоаникије Мићовић, не само у Црној Гори и Српској православној цркви, већ правосланој васељени уопште.

Нажалост не и Црна Гора, држава коју је стварала Митрополија црногорско-приморска. У вријеме владиката, од краја 15 вијека па све до 1851. године православна митрополија представљала је де факто државну владу. Трајно наелектрисана атмосфера У Црној Гори почела је да се усијава када је из митрополије саопштено да ће се устоличење владике Јоаникија одржати у њеном сједишту, Цетињском манастиру. То је био повод за распламсавање до сад невиђене неофашистичке хистерије представника и присталица Мила Ђукановића, која последњих дана прераста у отворену пријетњу грађанским ратом.

Своју неофашистичку хистерију присталице Мила Ђукановића покушавају да оправдају тоталним бесмислицама, чије је полазиште небулоза „да је црногорска црква била аутокефална и да је њу укинуо декретом регент Алескандар Карађорђевић 1920. године.“ Ни мање земље, ни веће глупости – закључак је на ову небулозу који се намеће сваком ко је сачувао здрав разум и елементарно познаје историјске и црквене прилике у Црној Гори. Канонско јединство православне цркве у Црној Гори и Пећке патријаршије било је неупитно за сво вријеме њеног постојања. Турски окупатори су Пећку патријаршију укинули 1766. Исте године у Санкт Петерсбургу умире и митрополит Василије Петровић-Његош. Сахрањен је у Александријско-Невској лаври и на његовом гробу, ево већ 255 година, стоји следећи епитаф: „митрополит Скендеријски и Приморски, Црне Горе и патријарха српског трона егзарх.“

Пошто је Пећ од турске окупације ослобођен 1912. године, послије чега слиједи Други балкански и Први свјетски рат, услови за обнову Пећке патријаршије стекли су се тек 1920. године. Током 154 године неколико православних митрополија у крајевима гдје живе Срби, под Турском окупацијом, у Аустроугарској и Млетачкој Републици биле су принуђене да се сналазе и боре за опстанак. Функционисале су као де факто самосталне јединице, одржавајући односе и са Руском православном црквом. Рецимо, Петар Други Петровић Његош за епископа је рукоположен у Русији, у Александријско-Невској лаври 1833. године, истој богомољи гдје сахрањен и његов предак владика Василије. Колико је и у Његошево вријеме било јако јединство са осталим српским епархијама илуструје чињеница да је он монашки постриг примио од митрополита рашко-призренског Ананија 1831. године, а да му је у вођењу црквених послова у почетку помагао митрополит ужички Никифор, који годину дана провео у Црној Гори.

Након Његошеве смрти долази до раздвајања свјетовне и духовне власти у Црној Гори, али не и јединства православне цркве у Црној Гори са осталим српским епархијама.

Од четворице митрополита у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе, само је Иларион Рогановић рођен на територији Црне Горе. Владика Никанор Ивановић рођен је у далматинском градићу Дрниш, док су Висарион Љубиша и Митрофан Бан били из Боке Которске, која у састав Црне Горе формално улази тек 1945. године.

Стога, намеће се питање има ли уопште икаквог смисла водити полемику са противницима Јоаникијевог устоличења, како оним незаваеним-зомбираним, тако и оним злонамјерним, који савршено познате историјске чињенице покушавају злоупотријебити за наставак отвореног рата против православне цркве у Црној Гори, започетог усвајањем Закона о слободи вјероисповјести у децембру 2019.

Много битније од фрустрација и душевног стања зомбираних незналица, злонамјерниих и православнофобичних присталица Мила Ђукановића су његова лична очекивања из ове кризне ситуације. Не мање битно је и какав је однос Запада према евентуалној дестабилизацији безбједоносних прилика у Црној Гори. Ма колико често током своје политичке каријере изгледао неартикуласано, Мило Ђукановић је од 1997. године за све своје политичке маневре и обрте имао благослов, или пак изричиту наредбу, западних центара моћи. Подсјетићу да је и Закон о слободи вјероисповјести усвојен послије четворогодишњег одлагања, тек након мистериозне посјете тадашњег америчког амбасадора за вјерске слободе Сема Браунбека Црној Гори. Са коликим утицајем и ауторитетом влада овај бивши гувернер Канзаса најбоље илуструје чињеница да му је пошло за руком да излобира томос за ограничену аутокефалност православне цркве у Украјини и тако изазове де факто раскол између Московске и Цариградске патријаршије.

Уколико Ђукановић има амин Запада да у недељу креира Цетињски Мајдан, Црна Гора би могла да се суочи са апокалиптичним сценаријом, који би могао да води тоталном распаду безбједоносног апарата и избијању грађанских сукоба широм Црне Горе. Код његових присталица које су јуче кренуле пут Цетиња, већ је пронађено оружје, гас маске, безбол палице, али и наркотици. Хаос би даље могао да буде повод за долазак ЕУ мисије, која би наметнула концентрациону владу и ванредне изборе почетком следеће године. Имајући у виду референдум из 2006. ЕУ есмисари не би били посредници, већ креатори и спроводиоци одлука. Током претходних 10-ак дана Мило Ђукановић се срео са америчком амбасадорком Џуди Рајзинг-Рајнке и Кристином Попа, шефицом Мисије ЕУ у Црној Гори. Занимљиво је да су западни представници током састанака апеловали на мир, али не и на нужност заштите елементарних законом загарантованих права Митрпололији црногорско-приморској и најбројнијој вјерској заједници у држави.

За изазивање мини Мајдана на Цетињу Милу Ђукановићу иде у прилог структура града смјештеног у маленој котлини и положај Цетињског манастира. У пробном протесту од 22. септембра, коме је присуствовало мање од 2000 људи, виђени су били високи полицијски и безбједоносни функционери, смијењени након избора нове владе. Сам Ђукановић је најавио долазак на Цетиње, комплетан његов посланички клуб и градоначелник главног града Подгорице такође, а последњих дана гомила јавно ангажованих појединаца и групација блиских бившем режиму позивала је на исто. Предсједништво Ђукановићевог ДПС-а у четвртак вече де факто је запријетило грађанским ратом. Дакле, нема никакве сумње да је бивши режим све своје политичке, људске, материјалне, па и криминалне ресурсе усмјерио у недељу на Цетиње.

За хаос на Цетињу одговорност неће сносити само онај ко га припрема и прижељкује, већ ће у једнакој мјери бити одговорна и извршна власт, која за 9 мјесеци није урадила ништа да се умањи утицај ДПС-а, који представља чврст сплет политичких и криминалних структура. Инертност и кукавичлук премијера Здравка Кривокапића, који се од изборне ноћи понашао као да је дошао на власт у некој сређеној скандинавксој земљи, а не друштву којим је четврт вијека управљала криминална хунта, Црна Гора би у недељу могла скупо да плати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: